Demonstracije devedesetih pohađao sam uredno

0

Obdaništa od ko zna koje godine * Te fotografije postavljam i na socijalne medije, Instagram… * Pubertet pod sankcijama, blizina rata, život u izolaciji * Uspeli su čak i da me izaberu za predsednika «odeljenske zajednice»* To nasilje nije dolazilo od dece * Devedesetih nam je kroz kuću prolazilo mnogo ljudi * Iscepkano studiranje, prekidano protestima, iscepkana sećanja

Izgledaće kao kliše, ali mi prošlost služi samo da učim iz grešaka. Još uvek nisam došao do tačke kada počinjete sa setom da se vraćate u prošlost, uz nezaobilazne reči… nekada je bilo bolje.

Moguće je da je tome doprinela i činjenica da ovde nikada nije bilo bolje. Pri tome mislim na devedesete… pubertet pod sankcijama, blizinu rata, život u izolaciji … služenje vojske u smutna vremena 94. i 95… izbacivanje profesora koje sam cenio sa Pravnog fakulteta koju godinu kasnije … da ne nabrajam dalje.

***

Detinjstvo… Izmišljene slike, bar tako tvrde moji roditelji. Još uvek me ubeđuju da nam radio u kolima gde smo se zatekli kada je javljeno da je umro Tito, nije u tom trenutku prestao da radi … i više nikad nije popravljen … kako se ja sećam. Imao sam četiri godine tada, moguće je da su samo ugasili radio.

***

Druge slike iz detinjstva često su iz Rovinja, gde smo porodično provodili svako leto od kada sam prvi put otišao na more, a imao sam deset meseci, pa do poslednjeg … dobro možda ne baš poslednjeg … aviona 1991. iz Pule gde smo se svi potrpali i vratili u Beograd.

***

Sećanja često idu i do Sente, gde sam sa bratom kod babe i dede provodio drugi deo raspusta, kada dosadimo roditeljima, pa nas prepuste njima da nam ugađaju, da nam pokazuju fotografije iz dvadesetih, tridesetih, četrdesetih… da pričaju te tako daju materijal da izgradim svoj svet mašte.

***

Te fotografije postavljam i na socijalne medije, Instagram, a priče još uvek ne. Svedoče o jednom vremenu, da ne kažemo boljem vremenu, jer u njemu nisam proveo ni trenutak, osim kroz priču i fotografije. Ne bih želeo da sam sebe demantujem oko prvog pitanja i čuvenog … «nekada je bilo bolje».

***

Školovanje… Obdaništa od ko zna koje godine… Red francuskog zabavišta u Kneza Miloša, red obdaništa u Ulici Desanke Maksimović, pa predškolsko i konačno, “Vladislav Ribnikar”. Ogledna škola koja je otkrila mnoge stvari koje me i danas zanimaju … Od istorije, do jezika.

***

Uspeli su čak i da me izaberu za predsednika «odeljenske zajednice» tamo i to neposredno nakon neke veće pometnje koju sam napravio u trećem razredu. Mnogo je pojedinačnih priča, pomalo nestašluka, ali i nasilja nad slabijima.

***

To nasilje nije dolazilo od dece, nije, kako danas kažemo – vršnjačko nasilje. Mnogi su iz škole izašli sa utiscima koji nisu bezazleni. Kažu da je drugo vreme bilo, da je tada bilo očekivano dići ruku na učenike. U mom razredu je mnogima ostao u sećanju zvuk narukvica nastavnice koja vas spaja sa tablom !?! … Koja vam glavu udara u tablu kada nešto ne znate. Vesele osamdesete.

***

Devedesetih nam je kroz kuću prolazilo mnogo ljudi… Bilo je rasprava, nisu baš sve bile o politici, bili smo pošteđeni toga delimično. Bilo je i čudnih događaja tada u kući, ali je to više za knjigu, zbog dužine potrebne za opis.

***

Sećam se da RTS od prvih dana daje plastične slike užasa rata u bivšoj Jugoslaviji. Vrlo brzo shvatam, pre bih rekao čujem u kući da su to jednostrane slike. Mnogo prijatelja iz Hrvatske, Slovenije, Bosne doprineli su tome da prelomim da su mi veći prijatelji ti ljudi koje znam, od Mile Štule, Komrakova i drugih koji su sejali mržnju na javnom servisu, za sada nekažnjeno. Zvuči kao ponavljanje nečega što mnogo godina kasnije izgovara Dimitrije Vojnov u filmu Tito i ja.

***

Tu negde sa petnaest godina prestajem da crtam karte velike Srbije. Završio se raspust koji sam proveo u mapama i atlasu koji je pokazivao gde živi koji narod u SFRJ.

***

Devedeset i treće pod miškom nosim svoju prvu u nizu plastičnih boca punih benzina, kako bih vozio dva časa po ulicama Beograda u auto školi u Jagićevoj, blizu koje danas stanujem. Pio sam benzin, više nego Step sokove tada, pretačući iz kanistera u te flaše. Molotovljev koktel nikada nisam pravio, iako sam te flaše nosao po celom gradu.

***

Demonstracije početkom devedesetih pohađao sam uredno kao i srednju školu, tada već Treću gimnaziju. Zahtevi demonstracija su bili jasniji nego neki današnji, nisu nas baš zanimale ocene u školi, već nešto što me i danas vodi kroz život.

***

Iscepkane slike sa Trga republike… Neke iz Manježa, Kolarčeve, Kneza Miloša… Negde ispod Vlade, ko zna šta smo tamo radili… Prelazak Brankovog mosta uz stajanje, kako bi most prestao da se ljulja … Pomalo iz Nušićeve i drugih mesta… Moraću jednom da sednem sa prijateljima da prođemo kroz sve čega se sećamo. Dosta toga je i potisnuto.

***

Na fakultet krećem nakon pomenute vojske, jer tih godina Pravni nije odlagao vojsku, samo prirodne nauke, pa koga nađu, pošalju ga na godinu dana. Nisu mi loša sećanja odatle… Autojedinica u Beloj Crkvi, nismo prelazili granicu tadašnje zemlje, a vozili smo kroz celu Srbiju.

***

Jedino pomešana siva boja je da sam kao vozač, zajedno sa omiljenim vodnikom u komandi autojedinice, gore iza VMA popravio magnetnu tablu koju nisu koristili godinama. Taman smo negde sredinom devedeset pete na metalne pločice napisali registracije dvestotinak vojnih autobusa, odredišta po Beogradu, VU Dedinje, Karaburma … išpartali polja na tabli da se zna koja su u kvaru, gde koje ide…

***

Tu negde oko Oluje i progona iz Hrvatske neka od odredišta na tim metalnim pločicama su izmenjena stavljen je Erdut – Arkanov kamp za obuku «dobrovoljaca».

***

Na ulicama širom Srbije hvatali su mlade ljude koji su izbegli iz rata, prisilno ih mobilisali i dovodili da prenoće jedno veče u toj kasarni i ujutru prevozili preko granice zemlje koja nije ratovala. Preterujem sa opisom vojske, znam.

***

Studiranje… Profesore su mi tu negde, već na drugoj godini, isterali sa fakulteta i to baš one na čije sam stručne grupe išao, koje sam poštovao. Idem na paralelna predavanja u stanu, dole na Dorćolu, koliko se sećam.

***

Podela među nama studentima je bilo, studentski protesti jasno prave podelu. Protivnici studentskih protesta bili su malobrojni, možda bolje plaćeni od nas koji smo išli na ulice samo iz ideala… Tada još nisam bio strani plaćenik, osim kada upalim RTS.

***

Iscepkano studiranje, prekidano protestima, iscepkana sećanja, iscepkan mi je i opis tog perioda …

***

Kada vam većinu profesora koji vam prenose znanja o ljudskim pravima iz čiste osvete isteraju sa fakulteta, nekako je očekivano da im se priklonite. Ako sam verovao u ljudska prava tokom predavanja, verovaću i nakon studija, bilo mi je to jasno. Gradite se vremenom … Gledate velike razlike, patnju, vidite prvi put krv na ulicama, nasilje, represiju, sve vas to vuče u tu oblast, to počinje mnogo ranije, tokom prvih koraka u školskom sistemu.

***

Sa Stevanom Lilićem pišem prve članke za časopise o ljudskim pravima, o kompjuterima i bazama podataka u pravnim naukama negde 98. Kasnije sam tek video da je to objavljeno u zborniku radova koji je objavio YUCOM, tada Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava.

***

Pred peti oktobar prijavljujem se za školu ljudskih prava koju organizuju Beogradski centar za ljudska prava i profesor Vojin Dimitrijević. To su, osim predavanja, prva prijateljstva sa onima koji se danas i dalje iskreno zalažu za ljudska prava. Kada pogledate ko je sve prošao kroz ovu školu, koja još uvek ima polaznike, jasno vam je zašto u Srbiji ima još uvek toliko energije za borbu protiv kršenja ljudskih prava. Jedino mi nije jasno odakle energija drugoj strani da ih toliko uporno krši decenijama.

***

Tokom studija radim u privatnim firmama i imam pomalo dodira sa pravom, ali mi je motivacija više bila džeparac nego struka. Motam se oko Beogradskog centra za ljudska prava. Brzo dobijam prvu ponudu za angažovanje u struci, te ulazim u YUCOM, u kome sam od 2002. zaposlen na neodređeno. Kako taj termin neodređeno čudno zvuči danas kada ga ovako stavim na papir.

***

Od YUCOM-a sam se odvojio jedino tokom studija u Engleskoj, dok sam izučavao «upotrebu demokratije za postizanje mira» u Bredfordu, na čuvenoj katedri za mirovne studije. Ogromnu zahvalnost dugujem Britancima. Tada mobilnost tokom studija nije mogla jednostavno da se postigne, ali je bila neophodna da biste predahnuli i bavili se naukom. Čivning stipendija je došla u pravo vreme, verujem da i danas mnogima iz Srbije u potpunosti izmeni vizuru, da im i širinu i temeljnost. Dobro, dosta te temeljnosti me je napustilo, ali evo, popraviću se.

***

Kada govorim o početku mog pravničkog žitija, odmah delim sa vama jedno ime – Biljana Kovačević Vučo. Najveći uzor, prirodni talenat za pravo, za ljudska prava, za pisanu i usmenu reč. Uvek nas je učila da je za pravo potrebno mnogo mašte i znanja, da se oslanjamo na međunarodne standarde ljudskih prava, na inventivnost. Ove godine je dvadeset godina od kako je sa malim brojem tada veoma hrabrih ljudi osnovala YUCOM i dugujemo joj mnogo toga.

***

Mladi ljudi moraju da se upoznaju sa onim na čemu je ona radila … od napuštanja suda, mirovnih akcija, protesta, aktivnog zastupanja ljudskih prava u organizacijama za zaštitu ljudskih prava … sve do osnivanja Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM-a.

***

Nekako mi je veći naglasak u tekstu na detinjstvu, na prvim koracima u ljudskim pravima, a mnogo manje na onome što danas radim. Oblasti u kojima štitimo ljudska prava su veoma široka, te je možda najbolje da vaši čitaoci pogledaju na našem sajtu gde sve uspevamo da popravimo stanje i pružimo besplatnu pravnu pomoć.

***

Mnogo je slučajeva zakona na kojima sam radio ili radim, predavanja po domaćim i svetskim univerzitetima, dosta toga prenosite i vi u Danasu, a ja ne bih da ovo zvuči kao reklama.

***

Internet, o kome sam pisao sredinom devedesetih, danas čuva ono što je YUCOM radio, što i danas radim na unapređenju ljudskih prava sa timom advokatica i advokata, pravnica i pravnika, ali i drugih stručnjaka, najviše sa Fakulteta političkih nauka koji rade u YUCOM-u. Zaboraviću da pomenem neke od fakulteta koji su završili YUCOM-ovci, ne znam kako ću im na oči u ponedeljak.

***

Veliko nasleđe ostaje iza organizacija i ljudi koji su bili začetnici ideje poštovanja ljudskih prava u Srbiji, od onih koji su se ranije borili za ukidanje smrtne kazne, pa do onih koji su, poput Biljane, devedesetih digli ruke od ludog sistema… sistema koji nikada nije dopustio lustraciju… i pomagali direktno ljudima čija ljudska prava je država tada sistematski kršila.

***

Već sam pominjao smutna vremena… Vladavina prava kod nas je danas tek u začetku. Mnogo toga će država morati da učini da bi dokazala svojim građanima kako zakoni važe za sve. Nije zaživeo model u kome je jasno da jedino sa vladavinom prava možete unaprediti život svakog građanina u Srbiji.

***

Energije za dalju borbu za ljudska prava svakog pojedinca ima … Potražite nas na Tviteru, Fejsbuku, Instagramu… a pre svega … u sudnicama i kancelarijama državnih institucija gde se borimo da sve ono što garantuje ljudska prava u zakonu, Ustavu, u međunarodnim konvencijama… bude zaista i sprovedeno prema svakome.

O sagovorniku

Milan Antonijević je rođen 24. septembra 1975. Završio je Treću beogradsku gimnaziju, a diplomirao Pravni fakultet u Beogradu, odsek za međunarodno pravo. Dobitnik je prestižne Čivning stipendije Britanske vlade 2009. a na Bredford univerzitetu je studirao Prevencija konflikta – korišćenje demokratije radi postizanja mira. Aktivista je za zaštitu ljudskih prava u Srbiji još od studentskih dana. Prva radna iskustva stiče u manjim privatnim firmama, a od 2001. radi u Komitetu pravnika za ljudska prava – YUCOM. 2010. je izabran za direktora YUCOM-a.

Pred državnim organima, domaćim i međunarodnim sudovima, u timu YUCOM advokata i pravnika, zastupa žrtve čija su ljudska prava ugrožena. Osnivač je Kuće ljudskih prava u Beogradu. Radio je kao konsultant UN, OSCE i brojnih međunarodnih i drugih organizacija. U Srbiji i inostranstvu držao niz predavanja o ljudskim pravima, javnom zastupanju, govoru mržnje, diskriminaciji, reformi pravosuđa, suzbijanju nasilja, otvaranju dosijea tajnih službi, promeni Ustava, izvršavanju odluka ugovornih tela UN… Trenutno koordinira radnom grupom Nacionalnog konventa EU za Poglavlje 23. Živi i radi u Beogradu.

Izvor

Share.

Ostavite odgovor