Dragan Banjac: Lepota, um, dobrota i čestitost

0

U utorak ujutro fizički nas je napustila Biljana Kovačević-Vučo, direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava (Yucom). Ako bi u nekoliko reči trebalo opisati njen lik onda bi sve moglo da stane u predloženi naslov. Prve dve stvari su joj od boga, tvrdi naš zajednički prijatelj, druge dve je usvojila i čvrsto ih se držala da bi, posebno zbog poslednje, bila večito u službi drugih, ne misleći mnogo o sebi.

Kćerka Veljka Kovačevića, generala i narodnog heroja sa Grahova i Istranke Ines Vale rođena je u Beogradu i kratko je, svega tri meseca bila “dedinjsko dete”. Familija se seli u Sarajevo i tamo ostaju četiri godine. Tokom intervjua za podgoričke Vijesti prošle godine rekla mi je da pamti samo jake zime i pretnje vukovima koji silaze… Posle je živela u Skoplju, u “vili kao iz filmova” (koju su čuvali vojnici), ali pošto nije volela escajg iskrada se često iz kuće i odlazi kod Mire i Vese u obližnje romsko naselje “gde su svi jeli iz jedne tepsije. Kada se vrati predlaže da i oni omiljenu zeljanicu jedu rukama i iz upotrebe izbace “skupi escajg”. U Skoplju je pošla u osnovnu školu, a skori povratak u Beograd nije primila sa oduševljenjem. Htela je da ostavi roditelje, osamostali se i ostane da živi sa služavkom. Na silu su je odvukli u prestonicu, gde je završila osnovnu školu, gimnaziju i studije prava.

Molim te stavi u naslovu da sam na sva usta podržavala crnogorsku nezavisnost, kazala mi je pri kraju pomenutog intervjua. I ništa nije pomoglo, upozoravanje da joj je dosta ovdašnjih pretnji… Posebno je cenila što su Crnogorci to ostvarili “i pored nametanja diskriminatorskih uslova od strane Evrope”. Nije imala dilemu, kaže i dodaje da drugih, naročitih veza nema s ovom zemljom. “Moj tata je bio komunista-mondijalista, španski borac, voleo je Hrvatsku i Gorski Kotar, voleo je i Grahovo i Crnu Goru naravno. Izjašnjavao se kao Crnogorac, majka (Ines Vale, Istranka) i mi deca kao Jugosloveni”. Politički sam Srpkinja, iako ni jedno krvno zrnce srpsko nemam, rekla je tada, što je jedan beogradski novinarski mrav iskoristio za kvarnu opremu teksta, preuzeo je kompletan tekst i potpisao se kao autor. Izvinjavam se mravima. “Živim ovde i borim se za Srbiju, ali volim da odem u Crnu Goru, udahnem miris mediterana i nikad neću zaboraviti period kada smo, zbog Miloševića, odlazili dole da udahnemo svež vazduh. Crna Gora je bila oaza slobode”.

Nakon završetka studija prava htela je u novinarstvo, ne radi ambicije nego “zbog radnog vremena”. Nije prošla test u Radio Beogradu, ali je Gaša Knežević, profesor na Pravnom i kasnije ministar prosvete u Vladi Zorana Đinđića nagovara da konkuriše u Privredni sud. Kao stručni saradnik ostaje u tom sudu pet godina, iako “ni jedan jedini put nisam otišla na pauzu bez želje da produžim kući i da se više nikad tamo ne vratim”. U njenom stilu, buntovna i pravična “do daske”. Na peckanje da je tamo zapravo stigla na tatinu preporuku uspešno se (od)branila: “Ne, čak nije dugo ni znao gde radim, a jednom me je (pošto sam često kasnila) pitao ‘Izvini, gde ti radiš kada na posao ideš kada ti dune?'” Prelazi u Vrhovni sud, gde je bila još nesrećnija. “Bilo je tamo i časnih ljudi, nije bilo ni torture kako su kasnije svi govorili. Časlav Ignjatović, predsednik suda, recimo, iako član Miloševićeve SPS, nikad mi nije pravio probleme. To su radile neke moje kolege, posebno nakon upada “belih orlova” u prostorije Reformske stranke pokojnog Ivana Đurića, gde sam otišla u radno vreme”.

Dugo je sam bila u totalnoj izolaciji. Nije podržala Miloševića, stala na stranu Janeza Janše, prezirala “događanja naroda”, ušla sam u stranku Ante Markovića… Imal je teške periode u Sudu, bila im teret. “Kada uđem u neku od kancelarija – svi zaćute. Znam da sam bila tema, ali nisam imala petlju da dam otkaz. Na posao sam išla sa ciglom u stomaku. Istina, nikad me niko nije sačekao, bez obzira što sam još tada svašta lupetala po medijima i na raznim tribinama”. Sredinom devedesetih konačno daje otkaz, otvorila je advokatsku kancelariju i advokaturom se bavila do odlaska u bolnicu 2. januara ove godine.

Kao borac za ljudska prava hrabro i jako se protivila nacionalnom i političkom primitivizmu, šovinizmu, bahatosti i bezakonju. Srećom, Yucom je uvek imao “dobar tim”, govorila je. Pravi fajter. Kada bi je neko upitao šta misli o suočavanju sa prošlošću ona bi redovno potezala poznatu izjavu njenog kolege, advokata Srđe Popovića koji tvrdi “da Srbija ne negoduje zbog straha od ishoda postupka (pred Međunarodnim sudom pravde – prim. D.B.), nego zbog straha da će se u tom postupku nužno utvrđivati činjenice o kojima srpska javnost, a i srpska politika, neće ništa da zna, činjenice koje je falsifikovala Miloševićeva propaganda, činjenice koje Srbija i danas poriče i u vezi s kojima se uspešno samoobmanjuje – da Srbija nije bila u ratu, da ne može biti odgovorna za postupke JNA, da je JNA u skladu sa Ustavom SFRJ delovala pod komandom Predsedništva SFRJ, u cilju očuvanja teritorijalnog integriteta SFRJ”. Potpisujem svaku reč, govorila je Biljana.

“Srbija ne prihvata krivicu. Dobro, ali onda makar da se proglasi odricanje od kontuniteta sa prethodnim režimom. Bez toga nikad neće biti dobrih odnosa sa susedima, neće doći do ozdravljenja društva. Za to se zalažem i ako je to antisrpstvo onda sam najveća antisrpkinja”. Razlika između Srbije i Crne Gore za nju je ogromna. “Milo Đukanović, kao personifikacija Crne Gore, uspeo je da zadrži antifašističku tradiciju, 13. juli kao jasan znak kontinuiteta sa antifašizmom, Crna Gora se okrenula susedima i vidim da tamo postoji jasna antinacionalistička politika. Crnogorska vlast je uspela da se održi na putu evroatlantskih integracija, bliži su Evropi nego mi, sa svim manama režima, korpucijom… Teško se osećam u Srbiji u kojoj su, recimo, Šiptari niža ljudska bića”. Pre nekoliko godina napustila je jednu televizijsku emisiju zbog Nikole Miloševića. Pre godinu dana o tome je ovako govorila: “Taj čovek je umro, ali svi smo smrtni i moram reći da je bio veoma zao čovek. Izgledalo je da me je povredio govoreći o mom tati kao o zlikovcu i komunističkom generalu. Vapio za nekom vrstom promocije, agresivno i primitivno nasrtao je na Đinđića i na mene… U svakoj uređenoj zemlji i sa malo veštijim voditeljem (‘neka se zakrve’) bio bi onemogućen i kažnjen. Kada je nastavio da drobi napustila sam emisiju i rekla mu da stane ispred ogledala i vidi koje se zlo krije u njemu. Ne smatram to incidentom, već proračunatim potezom na koji sam ponosna”.

Kada sam saznao da je članica “Političkog saveta” LDP Čedomira Jovanovića pitao sam je šta će tamo. “Podržavam ih kao jedinu alternativu u Srbiji. Nisam član stranke, samo sam u političkom savetu koji vodi Vesna Pešić. To je jedina stranka koja se pošteno postavila prema regionu, pitanju krivice, borila se za lustraciju, zahtevala poštovanje ljudskih prava, o Kosovu govorila najtrezvenije, za ulazak je u EU, bila protiv prodaje NIS-a Rusima, protiv Rezolucije o Kosovu… Nadam se da vreme LDP tek dolazi zbog lošeg vladanja Borisa Tadića i naročito sam im zahvalna što su postavili pitanje tranzicione pravde, ratnih zločina i diskontinuiteta s Miloševićevim režimom i što su ostali verni Đinđiću”.

Komentarišući tvrdnje mnogih da je njen Yucom “opasna organizacija” govorila je da tu ima mesta takvoj tvrdnji jer su se zalagali za amnestiju političkih zatvorenika, skupili potpise za prigovor savesti, uradili smo taj zakon, borili se za lustraciju i diskontinuitet sa Miloševićevim periodom i što su, zapravo, neprijatni svedoci “demokratama” u Srbiju koji sve svode samo na pitanje Miloševićevog totalitarizma i ne usuđuju da dotaknu pitanje ratova i srpske uloge u njima. Svedoci smo da je moglo i drukčije i zbog toga nas treba ubiti u nekom simboličkom smislu, tvrdila je.

Odgojila je dva lepa momka. Stariji Novak i nešto mlađi Srđa su već zreli ljudi, sa dovoljno maminih pelcera. Verovatno su retka beogradska deca čija je mama imala razumevanja za bežanje iz škole i slične mladalačke prestupe. Imala je sreću da sretne Duška Bogdanovića, bivšeg diplomatu one nekadašnje, najbolje naše zajednice u Bonu, dobroćudnog Ličanina, koji, kako kaže Drago Kovačević, i kletvu ume da pretvori u blagoslov.

Godinama se borila za prava drugih, o sebi ne brineći previše. Beogradska žuta štampa (gotovo svi mediji) napravili su joj toliko gadosti da izgleda nestvarno da je sve izdržala. Jedan ovdašnji žurnalistički kabadahija brutalno se obračunavao sa ovom damom koja ga je redovno tuširala.

Pre otprilike pola godine u gostima su nam bili neki stranci, sedeli smo u “Maderi”, a primicao joj se termin da putem linka gostuje na Hrvatskoj televiziji. Ideš sa mnom, rekla je, znajući da će mi prag Monstruma u Takovskoj biti viši od Bobotovog kuka. Idući kroz tašmajdanski park prečicom s jedne klupe dva sredovečna čoveka su nas čatili sa “Izdajnička kučka i izdajnički novinar!” Stala je istog časa, okrenula se ka njima i upitala – jesu li kadri to ponoviti. Zamukli su. Bila je tako nezadovoljna zbog saznanja da Srbija uporno i dugo već ne želi da se oslobodi bremena skorašnje prošlosti, što odbija da se upristoji, priključi svetu.

Poslednje dve godine, zajedno sa još desetak ljudi (Žarko Korać, Vladimir Goati, Nikola Samardžić, Stevan Lilić, Džejms Mej, Jaroslav Šonka, Sonja Biserko, Latinka Perović, Miša Brkić, Drago Kovačević, njen verni pratilac Dušan Kovačević…) radili smo na jednom projektu za koji sam siguran da će kada bude oubličen biti posvećen njoj. Otišla je prerano i u njenom slučaju važi ona narodna da je uludo izgubila glavu. Darovani bubreg je odmah radio, ali je srpska medicina malo zatajila.

Pisanje ovog teksta često su prekidali telefonski pozivi iz bivšeg jugoslovenskog prostora. Najpre se iz Tuzle javio Vehid Šehić, advokat i osnivač i dugogodišnji predsednik tamošnjeg Foruma građana. Ljut je što mu niko nije javio da je bolesna. Doći će na sahranu. Nekoliko poziva iz Zagreba, Sarajeva, dva iu Splita, jedan iz Skoplja, tri iz Ljubljane…

Spisak onih koje Beograd nije dovoljno shvatio u njihovoj veličini i značaju se dopunjuje.

Nedostajaće mi njene šarmantne psovke, dobrota i čestitost. Ostaju trajne uspomene.

Spavaj mirno, draga Biljana.

Izvor

Share.

Ostavite odgovor