Evropa ne želi zavađena plemena

0

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom

Od kraja devedesetih Jukom je reagovao na kršenje ljudskih prava koja su tada bila sistematska, ulazili smo u zatvore, štitili zatvorenike, mahom Albance, podnosili različite dokumente kao da s druge strane imamo pravu državu, kao da će nam neko na to odgovoriti. Međunarodnu zajednicu obaveštavali smo o tome kakva su to sistemska kršenja bila. Nakon petooktobarskih promena radili smo na zakonu o amnestiji dezertera i političkih zatvorenika; moglo se na drugačiji način raditi na zaštiti ljudskih prava.

Danas nema sistemskog kršenja ljudskih prava, ono što je postojalo tada u ovom trenutku nije ono u šta država ulaže svu svoju energiju. Danas reagujemo na pojedinačna kršenja ljudskih prava i na to što država godinama ne može da donese zakone i da ih uskladi. Država sebe predstavlja, boljom nego što jeste, kao modernu, svetlu, brzu, demokratsku, a, s druge strane, ne može da donese potrebni zakon, upisan u neke planove i programe. To je, dakle, država koja nema snage da neke važne stvari izmeni.

Reagujemo na konkretne slučajeve, građani nam se obraćaju i zbog kršenja ekonomskih i socijalnih prava, oni koji su izgubili posao; neophodno je reagovati na svaki od tih slučajeva kojim se mogu dokazati i greške unutar sistema. Alarm je uključen, mora se menjati praksa, na šta ukazujemo. Sa državom imamo komunikaciju, redovne sastanke, liste prioriteta. Vidimo “političku volju” i mislim da tu sintagmu treba izbaciti iz govora, jer sprečava da se sve što je doneto kao zakon i sprovede.

*Jukom je ukazivao i ukazuje na to da je najveći broj poglavlja na putu ka EU vezan za kršenje, odnosno poštovanje ljudskih prava. Može li se reći šta je od toga najznačajnije?

Poglavlja 23 i 24 su najbliža ostvarivanju i ugrožavanju prava građana. Veliki broj sugrađana, međutim, vodi postupke pred sudovima, ili namerava da ih povede, neki od njih čekaju ishode postupaka. Tu se dobro vidi kakva je situacija, kolika je neefikasnost. S druge strane, tu je i pomenuta “politička volja” koja nekad sprečava da se neki postupci okončaju.
Dobijamo svakog dana i nove potvrde u presudama ili predmetima koji su inicirani nakon izjava najviših zvaničnika, predsednika, ranije premijera ili ministar. To nije put ka pokretanju i rešavanju predmeta, poput onih za korupciju, političari to ne najavljuju, to moraju da rade tužilaštva. Drugi ugao je komentarisanje nepravosnažnih presuda, što je uzelo maha (videli smo kada je sebi gradonačelnik dao sebi za pravo da poništi podelu vlasti, u postupku protiv bivšeg ministra Predraga Bubala). To je pritisak na pravosuđe, najviše liči na ucenu pravosuđa da radi po diktatu, inače će biti provučeno kroz toplog zeca. To država ne može sebi da dopusti.

Milan Antonijevic

*Šta država mora odmah da učini?

Da napravi polukružno okretanje ka vladavini prava i podeli vlasti. Da visoki zvaničnici shvate da je u njihovom interesu pravni sistem koji je izbalansiran, koji nije podložan političkim uticajima. Jer, u ovom trenutku oni to mogu kontrolisati, u nekom drugom neće moći. Ne treba stvarati oruđe koje, dugoročno, može da uništi napredak Srbije.

*Svako je nekad opozicija…

Da, to smo jasno rekli na jednom ranijem okruglom stolu i ta je poruka jasna. Ne može se izgraditi država bez vladavine prava; evo, nema ni stranih investicija, prvo pitanje investitora je da li postoji vladavina prava, ili će svoja prava morati da ostvaruju u nekoj sivoj zoni. To može one koji zaista imaju volju da ulažu – odvratiti.
A poglavlja 23 i 24 obuhvataju vladavinu prava, borbu protiv korupcije, pravosuđe, korpus osnovnih ljudskih prava. U svakoj od tih oblasti potreban je ogroman napredak.

*Procesi protiv počinilaca ratnih zločina deo su nasleđa iz prošlosti. Koliko se tu stanje menja?

Jasan je put, ono što vidimo u medijima nije ono što piše u Akcionom planu. Jer, ako država napiše Akcioni plan, pa ga se ne pridržava, nešto nije iskreno. U poglavlju 23 stoji da država mora nastaviti postupke koji se vode za ratne zločine, pokretati nove, da Tužilaštvo mora da bude aktivno. Jedna od obaveza koju država ne poštuje – naprotiv – je da obavesti svoje građane kada neko od osuđenih bude pušten na slobodu. To je obaveza koja se ne poštuje. Naprotiv, imamo i promovisanje onih koji su odslužili kazne zatvora zbog ratnih zločina.
Čitav odnos prema žrtvama mora biti promenjen, ne može se na taj način nipodaštavati sve što se dogodilo. Grozne su brojke, teške sudbine, sve što se tokom devedesetih dešavalo i, nagomilalo, s čime nismo uspeli da se izborimo. Ogroman je novac u igri, taj termin “ratni profiteri” kao da je negde nestao, niko ne pominje novac koji je već negde u legalnim tokovima. Nešto nas očigledno, sprečava da otvoreno govorimo o onome što se dešavalo i o pojedinačnoj odgovornosti onih koji su zločine počinili.
Neko se vraća na kolektivnu odgovornost; ona nigde nije upisana, EU ne očekuje da Srbija podnese kolektivnu žrtvu za ono što se dešavalo devedesetih, samo da odgovaraju izvršioci, oni koji su bili u mogućnosti da sprovedu tako nešto. Odgovornost mora da se utvrdi i da se stavi tačka. Nakon toga je odnos prema žrtvama, prema državama u regionu, izglađivanje odnosa sa državama u regionu proaktivna politika sa svešću o tome šta je učinjeno u prošlosti, ali i šta želi u budućnosti.

*Da li Srbija poštuje tuđe žrtve, nemamo potvrdu?

Svaka izjava mora da ima težinu – ne može se na kraju izjave o Srebrenici izgovoriti “ali”. Ne mogu se praviti poređenja, jer se na taj način stvara atmosferu u regionu da je moguće poređenje. Jasenovca ili Srebrenice sa bilo kojim drugim zločinima. Kravica, bilo kog zločina. Nažalost, solidarnost sa žrtvama ne postoji, a to su porodice, lične sudbine. I dalje postoji kampanja protiv utvrđivanja istine, protiv novih istraga, postoje krugovi koji ne žele otvoreno da govore o onome što se dogodilo. Nismo imali, kao što Nemci jesu, šezdesete godine, kada su deca pitala roditelje “Šta si radio u ratu, tata”. Nadam se da će do takvih pitanja doći. Možda prilikom utvrđivanja porekla imovine.

Milan Antonijevic

*Ali, nema naznake?

Taj zaokret, kakav smo imali ka Evropskoj uniji, nemamo i ovde. Nije se desio na moralnom planu. Država spolja želi da napravi fasadu, ono što se dešava iznutra ne prati tu politiku. Znači, nema jasnog odnosa prema žrtvama, ni prema onima koji su činili zločine. Izdržali kaznu, pušteni na slobodu – u redu, postoji resocijalizacija, ali ne i promovisanje ratnih zločina, predstavljanje zločinaca, sa bilo koje strane, kao heroja.

*To nesumnjivo utiče na odnose sa susedima?

Očigledno su instrumentalizovani, agresivne izjave u Bosni ovde izazivaju “argumentaciju”, glasove na izborima. To je dogovorna politika, kao što smo nekad imali “dogovornu ekonomiju”. Političari se jako dobro vide, čuju, idu u kafane svaki put kada se sretnu, a onda zbunjuju javnost podižući ton. Da bi agresivnim tonom pokazali da se nisu mnogo promenili. To je stvarno problematično, jer spoljna politika mora biti usklađena sa politikom na unutrašnjem planu. Evropska unija ne želi zavađena plemena, želi narode koji mogu da funkcionišu na istim principima modernih država, koji mogu rešavati najteže probleme.

*Srbija i Republika Srpka nagoveštavaju posebne odnose, tekst dokumenta je usaglašen?

Reč je o pravima iz završnog dejtonskog dokumenta koji mora da obavezuje svaku državu. Jer, da bi se menjao, treba izmeniti odnose, okolnosti kao kad je Dejton potpisivan. Tužne su te scene Dodikovog crtanja karata, to ne treba da gledamo 2017. Očigledno nismo izašli iz koncepta države kao teritorije i nismo razmislili o onima koji žive u uređenoj državi, plaćaju porez, za to očekuju konkretne usluge, vladavinu prava, zaštitu svojih prava, ekonomskih i drugih ugovora. Nije razumljivo to što političar od pedesetak godina ponovo crta mape, to je daleko od kvalitetne države…

*Kako će EU gledati na odnose Srbije i Rusije, stiče se utisak da ne gleda blagonaklono?

Ekonomske odnose sa Unijom Srbija mora usklađivati sa svojim potrebama, može pojasniti svaki svoj postupak. Pitanje bezbednosti, spoljne, ali i energetske, Srbija mora videti gde se nalazi i donositi odluke. I EU mora da kaže šta su njeni interesi, saradnja ne može da bude na štetu glavnog interesa, stabilnosti.
Jer, ako postoji destabilizacija, potom ono što se događalo u Crnoj Gori, bez obzira što u tom slučaju nije doneta presuda, to su zaista pokušaji destabilizacije regiona, od kakvih svaka država mora da se čuva. Ako postoji ucena na međunarodnom planu, toga se treba čuvati. Nadam se da smo odabrali pravi put.

*Budućnost u odnosu na Kosovo?

Da najpre vidimo kakvi su efekti unutrašnjeg dijaloga, teško je govoriti. Neki potezi saradnje unutar Kosova, na nivou uspostavljanje saradnje, vladavini prava, formiranju neke ozbiljnije države, dobar korak, ali je teško govoriti o nekim trajnim rešenjima. Očigledno je da nema hrabrosti, ni sa jedne, ni sa druge strane.
Sve ono što je preuzeto tokom briselskog dijaloga, svaka država mora ispuniti. Očekujem tu zaista velike promene. Rok koji nam je EU dala je 2019. da imamo jasan sporazum, pravno vezujući dokument koji će potpisati i Beograd i Priština.
Pozdravljam to što Kosovo nije više pitanje na kojem se dobijaju ili gube izbori, već se, od emocionalnog aspekta, došlo do pitanja kvaliteta života onih koji žive od Subotice do granice sa Albanijom. Bez obzira na to kako taj prostor nazivali. U ovom trenutku život Srba na Kosovu je veoma težak, budući da nema pravne sigurnosti, a ona je prioritet. A kada je reč o bezbednosti, tu se dobija podrška Srba, pogotovu u enklavama, u kojima se živi teže nego na severu.

A ako se povuče nekakva dodikovska, miloševićevska linija na nekakvoj salveti, ostaju obespravljeni ljudi sa druge strane, veliki broj njih bez prava, osuđen na preseljenje.

Izvor

Share.

Ostavite odgovor