IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE – PROCESUIRANJE ZLOČINA IZ MRŽNJE I GOVORA MRŽNJE I EVROPSKI STANDARDI

0

Konferencija procesuiranje zločina iz mržnje i govora mržnje i evropski standardi održana je 28. februara 2018. godine u velikoj sali Kuće ljudskih prava i demokratije u ul. Kneza Miloša 4 sa početkom u 11 časova.

Uvodni govornik bio je Milan Antonijević, Direkor YUCOM-a, Komiteta pravnika za ljudska prava koji je otvorio konferenciju iznoseći problematiku koja se tiče govora mržnje u Srbiji, na koji je način ova tema bitna za pristupanje EU i poglavlje 23, predstavljajući i publikaciju koja je izrađena u okviru projekta ostvarenog u saradnji sa Bugarskom ambasadom- (Govor mržnje i zločin iz mržnje prema ranjivim grupama u pograničnim područjima – u pravcu odgovora Srbije u skladu sa politikom EU) pod nazivom  „Procesuiranje zločina iz mržnje i govora mržnje u pravu Srbije i Evropski standardi“. Tokom svog uvodnog izlaganja Milan Antonijević se oslonio i na član 54. Ustava RS, napominjući međutim, da njegova primena nije adekvatna i da  veću ulogu po tom pitanju treba da preuzmu i tužioci. Nadovezujući se na prethodnu konstataciju, on je napomenuo  i značaj vodiča za tužioce koji je načinjen u saradnji sa OEBS-om.

Naredni govornik bio je Nj.E. Radko Vlajkov, ambasador Bugarske, koji je naglasio značaj jačanja demokratije u Republici Srbiji, pogotovo u kontekstu poglavlja 23 i evropskih integracija, uz to pohvalivši doprinos nevladinog sektora i NVO u Republici Srbiji. Zahvaljujući se, napomenuo je i kako trenutni projekat o govoru mržnje ne prestavlja malu stvar već veliki i moćan mehanizam, zbog čega i podržava aktivnosti Komiteta pravnika za ljudska prava. Između ostalog ambasador Bugarske je istakao da govor mržnje „predstavlja sramotu za političare i civilno društvo danas i da ga zbog toga treba prevazići i ostaviti iza sebe “. Na kraju, tokom svog izlaganja, ambasador je pohvalio bilateralne odnose Republike Srbije i Bugarske, akcentujući pogotovo važnost održavanja dobosusedskih odnosa, saradnje i uzajamnog razumevanja.

Milan Antonijević je podržao stavove ambasadora Bugarske, navodeći kako govor mržnje zaista treba ostati u proštlosti, a tome može upravo dopineti i udžbenik o zajedničkoj istoriji, na kojem civilno društvo već dugo vremena insistira.

Nakon ambasadora Bugaske, reč je uzela Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopavnosti koja je takođe bila saglasna sa prethodnim izlaganjima, i ponovila da je u današnjem vremenu govor mržnje nedopustiv, prevaziđen i da u tom smislu treba da ostane u prošlosti i iza nas. Takođe je podržala i pohvalila priručnik koji je izradio Komitet pravnika za ljudska prava, uz to pohvalivši i međusobnu saradnju između instituticije koju predstavlja i YUCOM organizacije. U svom daljem izlaganju podsetila je na zapažanja iz društvene stvarnosti i prakse na temu govora mržnje, naglasivši da je u Zakonu o zabrani diskriminacije kao jedno od diskriminativnih postupanja upravo naveden i govor mržnje. Napomenula je  takođe da je govor mržnje između ostalog česta pojava, jer postoji velika lepeza postupanja u kojima ovakav govor može da se ispolji. Poverenica je naglasila značaj mogućnosti postupanja u svojstvu inicijatora strateških parnica koje su bile pokrenute od strane institucije koju predstavlja, i kao primer navela  slučaj koji se ticao žena koje su bile pripadnice LGBT populacije, kao i uznemiravajući i dehumanizujući govor izražen u intervjuu u jednom nedeljniku. Između ostalog Poverenica je izričito akcentovala da „Zabrana diskriminacije nije navedena u našem zakonodavstvu samo da stoji kao neko lepo slovo na papiru, već da bi se naglasilo da građani imaju pravo na sudsku zaštitu“, dodajući uz to i značajnu saradnju u tom pogledu sa srodnim kvazisudskim institucijama u Bugarskoj. Drugi način iniciranja sudske zaštite prava jeste podnošenje krivičnih prijava za krivična dela koja se odnose na rasnu i drugu diskriminaciju, a motivisani su govorom mržnje. Kao jedan od najvećih problema navela je i govor mržnje na društvenim mrežama koji predstavljaju veliki izazov našeg doba. Između ostalog Poverenica je istakla značaj pozivanja ljudi i skretanja pažnje na govor mržnje, značaj organizovanja stručnih seminara i konferencija kao i drugih oblika  aktivizma i metoda buđenja svesti kod stanovništva i dražavnih organa o značaju ove problematike. Takođe, Poverenica je izarzila utisak  kako je u našem društvu naročito izražena tolerancija ka govoru mržnje i uopšte vulgarnom izražavanju, a da nema dovoljno mehanizama preventivne zaštite i kontrole. Na kraju, zaključila je važnost saradnje i podrške ovakvim projektima koji podstiču partnerstvo institucije Poverenika i organizacija civilnog društva.

Milan Filipović, pravni savetnik Komiteta pravnika za ljudska prava, Yucom-a, izložio je  aktivnosti Yucom-a koje su doprinele stvaranju priručnika koji je prethodno predstavljen. Priručnik je rezultat  prikupljanja podataka od sudova i tužilaštava, organizovanja okruglih stolova za tužioce, raznih obuka za medije i civilno društvo, pružanja besplatne pravne pomoći, praćenja suđenja i sličnih aktivnosti koje Yucom preduzima. Izlažući sadržaj priručnika i povezujući ga sa aktivnostima organizacije, on je upozorio da je u priručniku pomenuto i krivično delo nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi i javnom skupu,  iako samo po sebi ono ne mora biti učinjeno sa motivom mržnje. Međutim  praksa je pokazala da postoji određen broj slučajeva koji imaju ovakvu vrstu motiva.

Milena Vasić, pravna savetnica Komiteta pravnika za ljudska prava i autorka prethodno pomenute publikacije, u svom izlaganju predstavila je svoju publikaciju i iznosila relevantne primere presuda iz prakse nacionalnih sudova, Ustavnog suda i  ESLJP-a. Navela je slučaj iz prakse YUCOM-a koji se dogodio u Novom Sadu 2012. godine kada su napadnuta dva brata u gradskom prevozu, gde je, kako kaže “motiv isključivo bio homofobičan” jer je napadač smatrao da mu se jedan od braće “nabacuje”. Tada govor mržnje još uvek nije bio propisan kao obavezna otežavajuća okolnost, iako ga je sud i pored toga uzeo u obzir prilikom odmeravanja kazne i u obrazloženju naveo da motiv mržnje ipak smatra otežavajućom okolnošću. Takođe navela je, da od kada je 2013. uveden član 54. a i dalje nemamo ni jednu presudu koja se poziva na taj član, a da se za sada ukupno 8 optužnih akata na njega poziva. U daljem izlaganju pomenula je slučaj nasilja u porodici gde je otac zloostavljao sina i svoju ženu od momenta kada je saznao da mu je sin homoseksualac, ali je dodala da se ni u tom slučaju  optužni akt ne poziva na motiv mržnje, iako je okrivljeni pred svim institucijama izričito priznao da je tukao sina upravo zato što je homoseksualac. Pitanje domašaja člana 54. a , rešeno je u slučaju protiv Republike Hrvatske gde je sud zauzeo stav da “zločin iz mržnje ne mora da se zasniva samo na stvarnom ili pretpostavljenom svojstvu same žrtve već i na udruživanju ili povezanošću žrtve sa drugom osobom koja poseduje takav status”. Dakle, član 54. a bi trebalo da se odnosi i na osobe povezane ili u bliskom odnosu sa žrtvom koja je napadnuta zbog svog svojstva, međutim, ona je izrazila zabrinutost da se u praksi na žalost to ne uzima u obzir. Napomenula je da takođe ne postoji ni jedna presuda koja se odmnosi na rasnu i drugu diskriminaciju, konkretno na stav 2. koji se odnosi na proganjanje pojedinaca koji se zalažu za ravnopravnost ljudi, odnosno, na zaštitu branitelja i braniteljnki ljudskih prava, već se to delo često prekvalifikuje i u optužnim aktima.

Na kraju konferencije, o grafitima mržnje i porukama iz mržnje govorila je Dr Zorica Marković iz Instituta za društvene nauke. Na opasnost grafita koji u sebi sadrže govor mržnje ona je ukazala, skrećući pažnju na činjenicu da neuklonjeni grafit koji dugo stoji praktično opravdava govor mržnje jer niko ne reaguje po tom pitanju. Ona je izarzila ustisak da raste mrznje jer “oni koji nemaju političku moć i faktičku mogućnost javnog istupanja, uvek mogu da uzmu sprej” i da su “grafiti specifična kontaminacija gradskog ambijenta”. Međutim, upravo u tom kontekstu, takođe je pokazala kako postoje i “dobri” grafiti, odnosno, da je prisutno i “interventno saniranje grafita” putem šaljivih poruka ili menjanjem konteksta i ispravljanjem reči i izraza. U tom smislu, takođe napomenula je i da je u jednoj višenacionalnoj i multietničkoj sredini vrlo važan kontekst u kom je grafit napisan, te da može imati različito značenje i predstavljati govor mržnje zavisno od konteksta i osobe koja ga posmatra. U svom daljem izlaganju Dr Zorica Marković oslonila se na izlaganje Milene Vasić, te je i sama dala jedan primer slučaja iz prakse Evropskog suda za ljudska prava  koji se ticao napada na ulične čistače romske nacionalnosti koji je Evropski sud prihvatio da procesuira uprkos neefikasnosti i nereagovanja hrvatskih institucija i organa.

 

Share.

Ostavite odgovor