Newsletter br. 45 – Sistem ranog upozoravanja

0

Grupa od preko dvesta ‘’istaknutih intelektualaca’’ potpisala je peticiju u kojoj poziva na raspisivanje referenduma o pristupanju Srbije NATO. Peticija je predstavljena javnosti na konferenciji za štampu održanoj 11. januara 2010. u Beogradu. Na dogadaju se u glavnoj ulozi pojavio trio istaknutih javnih licnosti koji su ceo svoj literarni, novinarski, naucni i sveukupni rad stavili u službu ‘’odbrane Srbije’’ od bilo kakvih pokušaja modernizacije:

Matija Beckovic, jedan od najvatrenijih zastupnika srpskih nacionalistickih stavova;

Ljiljana Smajlovic, predsednica Udruženja novinara Srbije (UNS) i nekadašnja glavna i odgovorna urednica dnevnike Politika, široko poznatog kao glasnogovornik režima; i prof. Svetozar Stojanovic, nekada poznat vodeci disident u Praxis grupi kriticki nastrojenih društvenih naucnika, a danas kriticar zavere Zapada protiv srpskog naroda.

Iako je ovaj trio uložio najviše napora da konstruiše celu akciju, naširoko se veruje da je glavna zamisao potekla od onih koji bi ponovo želeli da vide bivšeg premijera Vojislava Koštunicu i njegovu Demokratsku stranku Srbije (DSS) kao kljucne igrace na srpskojpolitickoj sceni.

Akcija je sprovedena u kontekstu nagoveštaja promene u Tadicevoj spoljnoj politici: približavanje Srbije Evropskoj uniji (ukidanje viznog režima za putovanja gradana Srbije u zemlje Šengenskog sporazuma; odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma, ocekujuci ratifikaciju SSP-a; podnošenje kandidature Srbije za clanstvo u EU; i poslednje ali ne i najmanje važno, prihvatanje rasporedivanja EULEX-a na Kosovu od strane Beograda i saradnja sa njim – mada u ogranicenom obimu) uz ocigledno zahladenje odnosa sa Rusijom.

Postoje snažni signali – obrazloženi opreznim tvrdnjama nekih zvanicnika i analiticara – da je promena spoljne politike Srbije prema njenim neposrednim susedima pre rezultat „sugestija nego zahteva” Zapada. Tadiceva nedavna inicijativa za prihvatanje rezolucije o genocidu u Srebrenici u srpskom Parlamentu, njegova jasna poruka da se Srbija protivi referendumu o secesiji bosanskih Srba iz Bosne i Hercegovine, kao i njegov nevoljan ali ne odbijajuci odgovor na inicijativu novo-izabranog hrvatskog Predsednika Iva Josipovica da obnovi dijalog i reši brojne nesuglasice izmedu Beograda i Zagreba bez ‘’pomoci’’ Medunarodnog suda pravde, svedoci o promenjenom pristupu regionalnoj stabilnosti, višestruko ugroženoj od paternalistickog stava Beograda prema ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, personifikovanom u preterano agilnom ministru inostranih poslova Vuku Jeremicu.

Bez obzira na motive Tadicevih skorašnjih poteza, ono u šta možemo da budemo sigurni je da se klima u srpskoj javnosti menja. To može da se vidi i iz medija, u kojima dominiraju pro-evropski izveštaji i reportaže – cinjenica da se neki mediji koji su do pre samo nekoliko nedelja favorizovali ‘’patriotsku’’ retoriku koja nije nalazila nijednu lepu rec za Evropu i Zapad uopšte – sada nalaze na celu pro-evropske propagande, svedoci o tome da je takva medijska ofanziva mogla biti pokrenuta samo iz jednog centra.

Spekulacije u vezi sa prevremenim izborima se takode mogu videti kao neka vrsta dodatnog podstreka ovoj inicijativi: vlada koja se suocava sa ekonomskim haosom, oslabljena cestim ucenama od strane manjih koalicionih partnera vladajuce Demokratske Stranke (DS), može da iskoristi trenutni talas Evro-entuzijazma i pokuša da ga kapitalizuje na eventualnim iznenada raspisanim izborima.

Gore prikazane nove tendencije primecene na srpskoj politickoj sceni ne mogu ostati ignorisane od tabora koji okuplja ostatke cvrstog jezgra Miloševiceve stare garde koja se nije reformisala u sklopu reformi koje je u Socijalistickoj partiji Srbije (SPS) sproveo njen sadašnji predsednik i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dacic, desno orijentisanih populista okupljenih oko Koštunice, ksenofobnih krugova u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), Udruženju književnika Srbije (UKS), Srpskoj pravoslavnoj crkvi5 (SPC), univerzitetu itd.

Istaknuti clanovi ovih grupa su medu potpisnicima anti-NATO peticije.
Inicijatori vide ‘’opasnost’’ da vlast na ‘’nedemokratski nacin odluci o clanstvu Srbije u NATO-u, „neprijateljskoj organizaciji koja je 1999. bombardovala Srbiju i na druge nacine nanela tako puno bola Srbima u Srbiji i drugim srpskim zemljama’’ ili pristupanje „onima koji su oteli najdragoceniji deo srpskog identiteta ’’i stvorili veštacku državu Kosovo“. Na konferenciji za štampu 11. januara Matija Beckovic je rekao : “Srbija je u više navrata najavila da nikada nece priznati nezavisnost Kosova’’’, što znaci da nikada nece pristupiti NATO-u. ‘Nezavisno Kosovo predstavlja delo NATO-a, koji je stvorio tu državu i nagradio sebe vrhovnom i apsolutnom vlašcu u njoj”.

Još od pada Vlade Zorana Dindica (2003) pa kroz dva premijerska mandata Vojislava Koštunice (do 2008), clanstvo Srbije u evroatlanskim integracija je skinuto sa dnevnog reda. Parlament je u decembru 2007. usvojio Rezoluciju o vojnoj neutralnosti Republike Srbije – korak koji je efektivno sprecio bilo kakvu ozbiljnu debatu o doktrini nacionalne bezbednosti Srbije u svetu koji se brzo menja.

Anti-NATO propaganda – svedena na dve reci: bombardovanje (1999) i Kosovo – je bila mnogo ofanzivnija nego sporadicni pokušaji da se definišu bezbednosni interesi i prioriteti Srbije. Stoga ne iznenaduje da ankete javnog mnenja, sprovedene u takvoj atmosferi, pokazuju da se vecina gradana protivi clanstvu Srbije u NATO-u. Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) je 7. novembra 2009 objavio rezultate ankte prema kojima se 51% dradana Srbije protivi, dok samo 25% podržava clanstvo Srbije u NATO.

Dok vodeci državni zvanicnici oklevaju da izraze jasan stav o buducnosti nacionalne sigurnosti Srbije (u ili izvan NATO-a), oni koji mu se protive preduzimaju konkretne korake. Iako ova inicijativa ne nosi znacajnu politicku težinu u smislu mobilizacije snažnije podrške – ili bar inicijacije ozbiljne i odgovorne debate na tu temu – ona predstavlja relevantan i pouzdan pokazatelj postojece klime u velikom delu uticajnog intelektualnog miljea, ciji su delovi još uvek bliski predsedniku Tadicu.

Prognoza:

Suocena sa širokim spektrom politickih odluka koja moraju da budu donesene u okviru ubrzane modernizacije u politici i ekonomiji, zakonodavstvu i pravosudu, obrazovanju i medijima – apsolutno neophodnim ukoliko zaista želi da se prikljuci porodici slobodnih, demokratskih I naprednih nacija – Srbija mora da se ukljuci u proces definisanja dugorocnih bezbednosnih i odrambenih interesa u atmosferi bez ideološke iskljucivost, demagogije i emotivnog naboja. Samo u takvoj politickoj klimi njena intelektualna i politicka elita ce uciniti ono šta se od nje ocekuje u društvu koje se menja.

Share.

Ostavite odgovor