Vesti

Biljana Kovačević Vučo za "Peščanik"



Svetlana Lukić: Jedan od argumenata da kod nas nema neonacista je teza da Srbi ne mogu da budu neonacisti, jer su stradali od nacista u Drugom svetskom ratu. Koliko je taj argument glup govori i vest koja je stigla iz Izraela, da se jevrejska država suočava sa neonacistima, a neonacisti su, da se razumemo odmah, mladi Jevreji.

Evo kako glasi vest: Izraelska policija juče je saopštila da je otkrila mrežu mladih izraelskih neonacista koji su optuženi za seriju napada na strane radnike, religiozne Jevreje i pripadnike gej populacije. Sud je doneo odluku da osumnjičene zadrži u pritvoru. Neonacistička banda dokumentovala je svoje aktivnosti na filmskoj traci i fotografijama. Izraelska televizija prikazala je snimke ljudi koji bespomoćno leže na ulicama dok ih pripadnici bande tuku. Jedna od pronađenih fotografija pokazuje mladića koji u jednoj ruci drži pušku M16, a u drugoj plakat s natpisom Hajl Hitler. Grupu predvodi 19-ogodišnjak poznat pod nadimkom Eli nacista. Slušate Biljanu Kovačević - Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava.

Biljana Kovačević - Vučo: Cela stvar je opet izvitoperena i okrenuta naopačke, tako da je posledica proglašena uzrokom, a to je Čankova izjava o tome da treba raščistiti sa tim zlom. Sada koriste tu njegovu metaforu sa letvama kao uzrok pojavi nacizma kod nas. I svi su mnogo više zabrinuti zbog Čankove izjave nego što su zabrinuti zbog toga što postoje neonacističke, klerofašističke grupe. Njih umanjuju tako što govore da je to marginalna pojava, koju ne treba tumačiti kao sistemsku pojavu u ovom društvu, a Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića i nevladine organizacije, intelektualce proglašavaju uzrokom porasta pristalica neonacističkih ili fašističkih grupa. To je zaista bezobzirno. Amoralno je tako napadati ljude koji su prvi stali u odbranu Srbije i u odbranu društva od takvih grupa. Nenad Čanak je postao problem, to je objašnjenje Branka Raduna u Utisku nedelje, jer antifašisti toliko ne vole Nenada Čanka, Čedu Jovanovića i ostale iz te grupe, da će rađe da pređu na stranu fašista, nego da budu s ove strane gde su antifašisti. Mislim, to je bolesno.

I ponovo je počelo izjednačavanje nacističkih grupa i nas kao dva ekstrema iste pojave. Znači, ne valja ovo, ali ne valja ni ono, ali mi se čini da malo više ne valjamo mi nego što ne valjaju fašisti, jer su oni tako incident i eksces, a mi smo ipak konstanta u ovom društvu i ipak, da nema nas, bio bi uklonjen i uzrok nastanku fašista i svi bi živeli u jednoj regularnoj demokratiji, gde bi mogli da hendluju i te male grupe koje, tako ekscesne, postoje svugde u svetu. Najnovija teza Sonje Liht je da se čak nigde u svetu tako dobro ne organizuju antifašistički skupovi kao kod nas i da treba da budemo ponosni na to što su građani uspeli da organizuju antifašistički skup. Znači, Čanak je marginalni ekstremista, neonacisti su marginalni ekstremisti, ali građani su svesni, a sve to je rezultat ove mudre politike Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije i razvoja demokratije kod nas. Parole koje su izvikivali neonacisti su u pogledu srpskog patriotizma, teoriji krvi i tla, jedinstvenoj Srbiji, odbrani srpstva od ugroženosti sa svih strana, zaštiti srpskih nacionalnih interesa, srpskog ponosa, srpskih majki, demografske politike – cela njihova retorika je identična retorici narodnjačkih vladajućih stranaka. Mala je razlika između njihove retorike i one koju vidimo po takozvanim tabloidima, kao što su Glas, Kurir, Pres ili retorike koju slušamo u skupštini. E, to je problem i zato ne možemo da govorimo o marginalnoj pojavi.

Možda je grupa koja artikuliše svoje takozvane političke aktivnosti, svoj rasizam kroz Nacionalni stroj ili kroz Obraz marginalna po broju ljudi koji joj pripadaju, ali kao pojava, po onome što govore, oni nisu marginalni. Ja se usuđujem da kažem da je to dominantna poruka koja ide preko političara, koja ide preko svih televizija, preko svih medija, da je to ono što zauzima najveći deo medijskog prostora i javnog govora. Naravno, tu ne mislim na preuzete delove o višoj rasi i na direktno pozivanje na Himlera i Hitlera, ali ta teorija zavere, ta paranoja i ta ugroženost srpstva, to je potpuno isto, to je isti rečnik, to su isti argumenti i to je isti poziv na jedinstvo i na čistoću. Sasvim je svejedno da li je u pitanju čistoća rase ili čistoća jednog naroda koji je ugrožen od raznih grupa sa strane. Kada govore o Kosovu i Metohiji, njihova retorika je opet potpuno ista kao i zvanična, vladina i otuda toliki napadi na sve nas koji govorimo da postoji fašizacija ovog društva. Ona se ne ispoljava samo tako što će neko da viče zig hajl, ona se ispoljava tako što ljudi u skupštini i van skupštine u svom javnom govoru, i političari i novinari, javne ličnosti non stop ponavljaju te stereotipe, predrasude i matrice i indukuju javnom mnjenju jednu užasno rasističku, nacionalističku, ksenofobičnu poruku o tome kako je ceo svet protiv nas i o tome koliko smo mi ugroženi i da nam je u ime te ugroženosti sve dozvoljeno.

I raste, raste, raste jedna napetost, ona se oseća na ulici. Ja ne mogu više da izađem iz kuće, a da ne popijem dva puta od kuće do posla - droljo jedna. Neki čiča pre neki dan na pijaci mi nije dao da kupim paradajz zato što je smatrao da sam ja odgovorna zato što je on izveden na streljanje 1941. od strane Hrvata i muslimana. Ali dobro, oni znaju, oni vrlo dobro znaju da niti će Nenad Čanak uzeti motke niti ću ja da im uzvratim agresivno i da mogu da mi rade šta god hoće i da mogu da se deru i da mi zagorčavaju život i da na meni iskale sav svoj jed i gnev. Oni vrlo dobro znaju da mi nismo to što oni pokušavaju da dokažu da mi jesmo i oni vrlo dobro znaju da mi nismo druga strana neonacista i fašista i vrlo dobro znaju da ne rastu nacisti i fašisti i paranoici, patriote pod znacima navoda, čuvari srpstva zbog nas nego da rastu zbog ovoga u čemu živimo u Srbiji, zbog nesposobne vlade, zbog ambivalentnih poruka, zbog svega. Juče sam čitala Đorđa Vukadinovića, u Politici naravno, i to je nešto ogavno i besramno. Članak je o dva firera, jedan firer je opet Nenad Čanak, a drugi firer je Davidović, vođa tog Nacionalnog stroja. I kaže da Čanku treba firer zbog toga što mu pada broj glasova, pa ga ugrožava Čedomir Jovanović i sad on suprotstavlja Čanka Čedomiru Jovanoviću, valjda da bi dokazao svoju objektivnost, kao nije on protiv cele grupe, nego mu smeta baš taj Čanak. Onda Milan Nikolić isto pravi analizu kako treba biti protiv svake vrste netolerancije, diskriminacije i da je potpuno svejedno da li se tu radi o letvama ili o pozivanju na rasnu diskriminaciju.

Po konvenciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, između ostalog je utvrđeno da države članice osuđuju svaku propagandu i sve organizacije koje se rukovode idejama ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke rase ili grupe lica izvesne boje ili izvesnog etničkog porekla. Znači, superiornost Srba kao takvih je zabranjena po konvenciji o rasnoj diskriminaciji i mi smo obavezni da to poštujemo. Države potpisnice se obavezuju da bez odlaganja usvoje pozitivne mere koje imaju za cilj da ukinu svako podsticanje na takvu diskriminaciju ili na svako delo diskriminacije i naročito se obavezuju da utvrde kao krivično delo svako širenje ideja zasnovanih na superiornosti jedne nacije, etničke grupe i slično; da zabrane organizacije i aktivnosti koje su organizovane za ovakvu vrstu propagande i koje propagiraju ovakvu vrstu aktivnosti i koje podstiču rasnu diskriminaciju. Znači, postoji obaveza da se zabrane takve organizacije, i da se ne dozvoli javnim vlastima, niti javnim nacionalnim ili lokalnim ustanovama da podstiču na rasnu diskriminaciju ili da je pomažu. U sklopu pozitivnih antidiskriminacionih mera, države članice moraju putem sudova i drugih državnih institucija osigurati odštetu osobama koje su oštećene rasnom diskriminacijom. Znači, postoji čitav jedan paket mera koje svaka država mora da usvoji, znači ne može se rasna diskriminacija suzbijati samo edukacijom i samo sistemom obrazovanja, moraju se preduzeti i određene represivne mere, moraju se uneti u krivično zakonodavstvo određene mere koje su protiv rasne i etničke diskriminacije, širenje predrasuda i propagande. Znači, to je obaveza države, a mi i dalje imamo debatu o tome da li je to demokratski ili nedemokratski.

Nije to pitanje demokratije i nedemokratije, to su preduslovi za demokratske države, znači nešto što je sine qua non pravne države, to je abeceda, ne može se bez toga. Užasno sam dosadna sa ovom konvencijom, ali mi smo tu konvenciju ratifikovali još od kad. Ljudima izgleda kao da bi preduzimanje mera od strane odgovorne države, naša to očigledno nije, značilo vraćanje unazad, u neki totalitarni sistem, u komunizam i da bi to suzbilo slobodu udruživanja i slobodu javnog ispoljavanja stava i slično, što su sve gluposti. Kada bi pročitali u novinama - ovaj čovek je ubio svoju ženu, svako bi rekao - ubica mora biti kažnjen. Ljudi imaju jasnu svest da je ubica ubica i da ne smeš da ubijaš. E, ali kada Nenad Čanak kaže - mi ćemo se boriti ako neće država, onda je to uzrok, a neonacisti su, jadni, posledica. Ponovo kažem, to se kod nas smatra reliktom komunističke prošlosti. Tamo je postojao delikt mišljenja, to je Stojković specijalizirao, ali to je nešto drugo. Ovo nije delikt mišljenja, ovo je rasistička propaganda, a to je zabranjeno. Izjava Marka Jakšića je toliko jasno rasistička da nije potrebno dodatno objašnjenje. Problem je u tome što niti je on prepoznao da je to rasistička izjava, niti je to prepoznala Demokratska stranka Srbije, koja je bila zbunjena - nismo mi protiv Roma, ali jesmo protiv Batića, koji ima ciganski mentalitet. I to je ta jedna šizofrenija, ljudi ne shvataju rasističku suštinu te izjave.

Moram ovo da pročitam, to je sa sajta Nacionalnog stroja: Tokom jula 2005. godine održan je niz protesta sa rasnom pozadinom u novobeogradskom naselju Dr Ivan Ribar, kao reakcija na odluku gradske vlade koja je pokrenula program raseljavanja ciganskog nehigijenskog naselja ispod mosta Gazele u njihov komšiluk. Žitelji naselja Dr Ivan Ribar su se usprotivili programu nasilne rasne integracije gradske vlade i organizovali masovne proteste dan za danom zabrinuti za budućnost njihovih porodica. Navedeni razlozi za protest su bili da ako se Cigani presele u njihov komšiluk deca im neće biti bezbedna, prljavština i bolesti će se doseliti zajedno sa njima, krađe će biti svakodnevne i sve ostale stvari koje su normalne u njihovom načinu života, a suprotne našim. Upornost i istrajnost protesta rezultirali su obustavom planiranog programa gradske vlade i ostavili to pitanje nerešenim. Ovo je dobar primer, poput mnogih drugih, da naš narod poseduje rasnu svest, ali da je većina iskaže tek kada oseti posledice na sopstvenoj koži, kada može biti kasno. Ja mislim da je većina ljudi koja je gledala ljude iz naselja Dr Ivan Ribar kako se bune protiv preseljavanja romskog naselja bila na njihovoj strani. O čemu mi pričamo uopšte?

I svi oni što izlaze sa slikom Ratka Mladića i svi oni koji izlaze sa slikama Radovana Karadžića, svi koji brane srpske junake, pod znacima navoda, koji su ubijali druge zbog časti, krvi i srpstva, sve to spada tu. Znači, ne možemo govoriti o marginalnoj pojavi kada Vučić izlazi u skupštini i proglašava skupštinu sigurnom kućom za Ratka Mladića i vadi onaj plakat, i kada predsednik skupštine, Oliver Dulić, ne reaguje na to, odnosno, njemu se to ne dopada, ali zbog demokratije on ne može da suzbija tuđe mišljenje. To su te pojave za koje je sasvim svejedno da li ih propoveda Krv i čast, Nacionalni stroj, Obraz ili parlamentarna stranka. I postoji još jedan mit kod nas, a to je da u evropskim zemljama ne postoje propisi koji zabranjuju i takve organizacije i takvu vrstu verbalnih nastupa, znači onoga što se zove govor mržnje. Međutim, to nije baš sasvim tako, u Francuskoj na primer ne samo da su zabranjene nacističke organizacije, neonacističke organizacije i fašističke organizacije nego je zabranjeno nošenje svih simbola koji podsećaju na one koji su osuđeni za ratne zločine ili proglašeni ratnim zločinima. U Nemačkoj naravno postoji zabrana neonacističkih organizacija, zabranjeno je poricanje holokausta, žrtava, postoji zabrana poniženja žrtava. Hrvatska je donela zakon za zločin iz mržnje i već se vodi 11 postupaka. Zatim, postoje preporuke Saveta Evrope kako se ponašati u takvim situacijama, u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj postoje posebna tela čija je dužnost da kontrolišu diskriminaciju. To se naročito odnosi na one zemlje koje su imigrantske, gde ima puno emigranata. Mi u našoj prepotentnosti to ne želimo da vidimo, mi razvijamo demokratiju na svoj način. A sve je to već viđeno i svuda postoje manje ili više uspešni mehanizmi da se to suzbije.

Hajder je izgovorio neke rasističke parole i neki novinar je kvalifikujući to njegovo ponašanje rekao da je on idiot. Onda ga je Hajder tužio i država Austrija, to jest sud je osudio novinara. Međutim, Evropski sud za ljudska prava je ukinuo tu presudu i dao je za pravo novinaru i kazao da je količina gluposti, sad parafraziram, koje je izgovorio Hajder kod novinara mogla da izazove samo takvu indignaciju da ga nazove idiotom. Znači, tu se jasno pravi razlika između provokacije koju je napravio neko ko je širio mržnju protiv drugih i drugačijih i novinara koji reaguje na tu mržnju i nazove ga idiotom. I ja tu pravim paralelu sa Čankovom izjavom. Znači postoji jedna grupa koja pozdravlja sa zig hajl, koja propagira čistoću srpske nacije, koja slavi Himlerov rođendan i tu je Čanak koji kaže - ako neće država, mi ćemo da raščistimo sa njima. To je vrlo slična situacija, međutim, kod nas svi politički analitičari i političari nalaze za shodno da se obruše na Čanka i izjednačavaju Čanka i vođu neonacističke grupe, i to ne celu grupu, nego samo njenog vođu. Kvalifikacija jedne užasne pojave od strane Čanka se izjednačava sa užasom i uzrokom ne samo ovoga što mi doživljavamo, nego i istorijski sa svim onim posledicama koje je takva vrsta ideologije donosila.

Jedan od argumenata koji se koristi u odbranu toga da je to ovde marginalna pojava je - kako bi u Srbiji mogli da nastanu nacisti, kada Srbi nikada nisu bili nacisti i kada su i sami bili žrtve nacističke ideologije. Kao da je nacizam dat jednom za svagda preko ideologije Hitlera i preko Drugog svetskog rata. To je jedna stalno ista matrica, bez obzira da li su u pitanju Nemci, Francuzi, Srbi, bilo ko. Čak i po univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima države su dužne da poštuju određena pravila kako varvarskim ponašanjem ne bi dovele do toga da narod uzima pravdu u svoje ruke. Znači, predviđa se reakcija ljudi koji dugo trpe nepravdu. Mi se stalno krećemo u toj šizofreniji, u kojoj se ne šalje jasna poruka stanovništvu šta se sme, a šta se ne sme. Ne pravi se razlika između ideoloških razlika koje su normalne i između onoga što je nedopustivo sa stanovišta prihvaćenih normi u jednom uređenom društvu, između onoga što je zabranjeno po krivičnim zakonima i političkog stava. Ljudi misle da mogu da kažu bilo šta, da mogu da pravdaju zločine i da je to njihovo pravo. To je moje mišljenje, a ti imaš drugo mišljenje. Ma nije. Sad prelazim na 8.000 ubijenih muslimana. Ne možeš to da pravdaš. Ako misliš da je u redu da se pobije 8.000 muslimana, ono što moraš da zapamtiš kao građanin jedne države je da to moraš da zadržiš za sebe i da sve uradiš da ti to ne bude ni tvoj intimni stav. U ovoj državi još se nije došlo do toga da se shvati da je ubistvo 8.000 muslimana zločin. A svi znaju da je zločin kada razbojnik ubije čuvara banke.

Svako ko pokrene priču o Srebrenici u ovoj državi će biti targetiran kao neprijatelj, čovek koji uznemirava krhku demokratiju i laž koja se zove demokratska Srbija, laž koja se zove demokratski blok. U ovom društvu je još uvek prihvatljivija odbrana zločina nego osuda zločina i još uvek je prihvatljiviji stav - mi smo jataci Ratka Mladića, nego - Ratko Mladić bi trebalo da se uhapsi. Još uvek je velika hrabrost reći - ja sam za to da se Ratko Mladić uhapsi i pošalje u Hag. Još uvek je prihvatljivo reći - Ratko Mladić nikada ne treba da bude izručen Hagu zato što mi na taj način štitimo naš nacionalni ponos.

Florans Artman je izdala knjigu u kojoj govori o onome o čemu se špekuliše u javnosti. Ona potvrđuje da je Holbruk zaključio ugovor sa Karadžićem da ukoliko on ne bude predsednik i povuče se iz javnog života neće biti izveden pred Hag. I sada se mi amnestiramo, nismo mi krivi, pa sam Holbruk mu je obećao. Prave se emisije, juče je na RTS-u bio Toholj i jako ozbiljno se razgovaralo o tome ima li ili nema sporazuma sa Karadžićem, kao da je to iskonska moralna dilema u Srbiji, kao da nam zbog tog sporazuma sve tako kilavo ide. Kao Amerikanci su minirali Haški sud, nismo mi. Cela stvar je potpuno izokrenuta, iščašena do kraja, ali to je emisija na javnom servisu. Šta me se tiče da li je bilo sporazuma Holbruka i Karadžića. Niti je Holbruk Haški sud, niti će Holbruk da živi naš život u Srbiji, niti će on da odgovara i da snosi posledice zbog zločina koji su učinjeni u Bosni i Hercegovini. Kakve to veze ima sa odgovornošću za ratne zločine? Da li Holbruk ili bilo ko na ovom svetu može lično da da amnestiju nekome da bi dobio nešto drugo? Naravno da takva vrsta igara može da postoji, ali to nije nikakvo opravdanje za državu koja ima obavezu da izruči nekoga, to jednostavno nije bitno, osim za proučavanje diplomatije. Mislim da je Sonja Biserko juče rekla - i Milošević je bio faktor mira, pa je završio u Hagu. Pa na kraju, kada gledamo na filmu, drže ljudi taoce, sve im se obećava samo da bi ih pustili i to je normalno.

I sad dobijam od Medija centra poziv, raspravlja se o tome da li se guši autonomnost javnog servisa zato što on mora da prenosi sednice parlamenta. Da li su oni normalni? Prvo, koji javni servis? Drugo, gde su se baš sad setili da im parlament smeta? I sada UNS, NUNS, Medija centar, Bane Čanak, sindikat Nezavisnost, svi su poludeli od zaštite autonomnosti javnog servisa, jer ko je skupština da naredi javnom servisu da čini bilo šta. Pa mi smo bolesni, svi zajedno. Ja sad pitam da li je vest za javni servis da je umrla majka haškog optuženika? Vest je plasirana kao simbol prkosa, jer bez obzira što je majka haškog optuženika Vojislava Šešelja umrla, on ni za tako tragičan događaj nije hteo da se ponižava i da traži da ga puste na njenu sahranu. Vest je svuda plasirana kao simbol čvrstine jednog čoveka koji se ne da u neprijateljskom sudu. Mi smo dotle došli 2007, pa gde mi to živimo meni stvarno nije jasno. Radić je oslobođen, dočekuje se na aerodromu. Za Šljivančanina samo što građanski rat nije izbio kada su ga hapsili i on će sada da bude slobodan. Ti ljudi se ovde vraćaju kao heroji. O čemu mi pričamo, o kakvom distanciranju od prošlosti?

I onda imamo skupštinu u Rumi, radikali ne daju pečat, demokrate hoće da uzmu pečat, pa se promenio sastav skupštine tako što su dvojica radikala prešla na stranu demokrata. I kako se to završava, tučom i suzavcem. To što se dešava u Rumi je slika i prilika Srbije. Na primer, neka stranka dovede u skupštinu neko obezbeđenje i kaže LDP-ovcima - e, sad nećete da uđete unutra. Šta bi se desilo, da li bi Oliver Dulić rekao - ne dešava se u sali, pa ne mogu da izreknem opomenu? Ko je taj koji bi mogao da presudi? Meni se čini da je sistem pao i da nema ko da ga podigne i da mi u tom padu sistema živimo već duže vreme. Još od 5. oktobra mi ponavljamo istu priču kao mantru da su to prvi, nestabilni koraci mlade demokratije. Meni to ne izgleda tako, meni izgleda kao da je sve gore i gore. Ne znam, možda sam starija, možda sam se umorila, pa mi onda sve izgleda nekako strašno i čini mi se da nema mogućnosti kontrole tih rizika, da nema mogućnosti upravljanja tim rizicima. I šta vredi što neke stvari funkcionišu, kada ono što je srž sistema, što je suština, što treba da ga pokreće napred, ne postoji. Kao da nema struje, radi negde poneki agregat, ali zapravo nema struje. Suština ostaje ista. Istraživanje javnog mnjenja pokazuje da je LDP porastao i Demokratska stranka Srbije pada. Kako Demokratska stranka sada pravda kohabitaciju sa DSS-om, zašto se sada ne okreće ka LDP-u? Pa valjda im je bliži LDP nego ovi? Pa može da ih nervira Čeda, ali oni moraju da brane određene vrednosti. Ne može se tražiti zabrana LDP-a ili, kako kaže Aligrudić, LSD-a, a da Demokratska stranka na to ćuti. Stvarno, kako će oni pravdati pred svojim biračima da su bliži Demokratskoj stranci Srbije neo LDP-u? Kako, hajde, jedan jedini razlog da vidim sad?

Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Kovačević - Vučo. Sutra vas na našem sajtu pescanik.net čeka novi tekst Teofila Pančića. Od sutra će svake subote Teofil pisati za sajt Peščanika, a od ponedeljka do petka u nastavcima ćemo objavljivati jedan veoma zanimljiv tekst o Rusiji Peri Andersona. Biće reči o nekim stvarima koje vam poznato zvuče, o dirigovanoj demokratiji kojom upravlja oligarhija bivših oficira KGB-a, o zemlji u kojoj ministri upravljaju najvećim firmama, o Putinovom usponu na vlast, o razlozima njegove popularnosti i autokratskom modelu vladavine i tako dalje. Slede vesti, ima jedna interesantna, možda vam pomogne da se obogatite. Bio je ovo Peščanik, doviđenja.



















Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)

Kneza Miloša 4, 11000 Belgrade, Serbia
Phone:(+ 381 11) 33-444-25; 33-44-235
office@yucom.org.rs

Copyright © YUCOM 1997 - 2019