Vesti

Zahtev za zaštitu zakonitosti u slučaju Bodrožić neosnovan?!



Autor: Biljana Kovačević-Vučo*

OSUĐEN JER NIJE KORISTIO KNJIŽEVNI JEZIK
(SLUČAJ BODROŽIĆ)




UVOD


Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija Dragiše Đorđevića, predsednika veća, Slobodana Rašića, dr Gligorija Spasojevića, mr Sretka Jankovića i Gorana Čavline, članova veća, dana 26.10.2006. ODBIO JE KAO NEOSNOVAN zahtev za zaštitu zakonitosti zamenika republičkog javnog tužioca Jovana Krstića, kojim je tražio da Vrhovni sud Srbije ukine ili preinači presude Opštinskog suda u Kikindi KJ.36/02 od 14.05.2002. i Okružnog suda u Zrenjaninu Kž. 409/02 od 20.11.2002. tako što će Željka Bodrožića osloboditi optužbe da je izvršio krivično delo uvrede iz člana 93. stav 2. KZ RS na štetu privatnog tužioca Dmitra � egrta.

Na ovaj način, Vrhovni sud Srbije ne samo da je FORMALNO PRAVNO ZAPEČATIO JEDNU BIROKRATSKU I DEHUMANIZOVANU SUDSKU FARSU već je i ODBIO DA POSTUPI PREMA ODLUCI KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UJEDINJENIH NACIJA, donetoj 2005. godine, povodom ovog konkretnog slučaja.

Želeći da još jednom aktuelizujemo konkretni slučaj BODROŽIĆ, u kome je KOMITET PRAVNIKA ZA LJUDSKA PRAVA preko svojih advokata bio uključen od samog početka 2002. godine, kroz ovu kratku studija slučaja, ŽELIMO I DA UPOZORIMO SRPSKU JAVNOST, ALI I DRŽAVNE ORGANE, DA U SRBIJI JO� UVEK NE POSTOJE ODGOVARAJUĆI ZAKONSKI MEHANIZMI ZA PRIMENU ODLUKA MEĐUNARODNIH ORGANA I TELA, UKLJUČUJUĆI I PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA.

U nastavku ove analize, pravni tim YUCOM-a ukazuje na sve relevantne detalje koji su bili u vezi sa ovim postupkom. Postupak je započeo još 2002. godine, kada je Dmitar � egrt, nekada visoki funkcioner SPS-a podneo tužbu protiv Bodrožića za izvršeno krivično delo uvrede i klevete, kroz objavljivanje autorskog članaka novinara pod nazivom “ROĐENI ZA REFORME“ koji je objavljen u lokalnom nedeljniku „KIKINDSKE“.


I. HRONOLOGIJA SLUČAJA NOVINARA ŽELJKA BODROŽIĆA - POČETAK


U lokalnom nedeljniku „Kikindske“, 11. januara 2002, objavljen je tekst pod nazivom „ROĐENI ZA REFORME“ u kome je autor Željko Bodrožić opisao političku scenu koja je obeležila prvu godinu tranzicije u Kikindi. Rezigniran činjenicom da se posle demokratskih promena ništa značajno nije promenilo, jer su na čelu nove demokratske vlasti ostali čelnici stare, Bodrožić se indigniran dešavanjem u Kikindi, kritički osvrnuo na tadašnje stanje u ovom gradu. Između ostalih Kikinđana koje je „prozvao“ u svom autorskom tekstu, a koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa politikom i Miloševićevim režimom, Bodrožić je kao primer dešavanja na tadašnjoj političkoj sceni u Kikindi pomenuo i nekadašnjeg člana Sekretarijata Izvršnog odbora Socijalističke partije Srbije i direktora fabrike „Toza Marković“ Dmitra � egrta.

Samo dan kasnije, Dmitar � egrt je u svojstvu privatnog tužioca podneo Opštinskom sudu u Kikindi tužbu protiv Bodrožića, okrivljujući ga, da je u spornom tekstu o tužiocu izneo:: „..Nakon što je Tozine milione spisko na kampanju SPS-a i JUL-a i na druge partijske igrarije, nakon što mu je Sloba, pre nego što su ga „skembali“ u haški zatvor, tepao „moj drug Dmitar“, nakon što je sa � ešeljom organizovao proteste zbog „ćorkiranja“ druga Slobe, nakon zvezdanih partijskih trenutaka koje je doživeo u prvoj polovini prošle godine (postao šef Socijalista u saveznom parlamentu i član najužeg rukovodstva), uvidevši da „nema više trte-mrte“, odlučio je da „pokaže srednji prst“ svojoj partiji i postane „veliki pobornik“ reformi koje sprovodi Vlada druga, ops-gospodina kancelara Đinđića...“ te da je na opisan način, Bodrožić izvršio krivično delo uvrede i klevete iz čl. 92 st. 2 i 93 st. 2. u to vreme važećeg Krivičnog zakona Srbije i tražio od suda da ga za navedena dela oglase krivim.

Željko Bodrožić, povodom podnete tužbe obratio se Komitetu pravnika za ljudska prava (YUCOM), tražeći angažovanje.


II. PRESUDA OP� TINSKOG SUDA U KIKINDI


1) Sudija Opštinskog suda u Kikindi Smilja Sarić-Radin oglasila je Željka Bodrožića novinara iz Kikinde krivim za izvršeno krivično delo uvrede iz člana 93. stav 2. KZ Srbije i osudila ga na novčanu kaznu od 10.000,00 dinara (u to vreme Bodrožićeva plata iznosila je 11.000,00 din), kao i na plaćanje sudskog paušala od 2.000,00 dinara i troškove sudskog postupka privatnom tužiocu Dmitru � egrtu u dodatnom iznosu od 17.575,00.

2) Iako je sudija Smilja Sarić-Radin utvrdila da su svi navodi koje je Željko Bodrožić u svom kritičkom tekstu koji je predmet privatne tužbe o generalnom direktoru IGM Toza Marković, Dmitru � egrtu tačni i nesporni, kao npr. da je � egrt bio visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, da je dok je bio u toj partiji, a nakon hapšenja Slobodana Miloševića učestvovao u mitinzima podrške Slobodanu Miloševiću, da je sam Slobodan Milošević pre hapšenja izjavio javno na televiziji da mu je Dmitar � egrt drug, da postoji izveštaj (koji je upućen anketnom odboru Skupštine Srbije) radnika fabrike Toza Marković (fabrike gde je � egrt direktor), kao i da postoji zahtev za sprovođenje istrage od strane OJ tužioca protiv � egrta, zaključila je da je Bodržić izvršio krivično delo uvrede.

3) Po stavu sudije Smilje Sarić-Radin bez obzira što nema ni laži ni klevete, što su sve činjenice koje je Bodrožić izneo na račun � egrta tačne, CEO TEKST JE UVREDLJIV S OBZIROM DA SU REČI KOJE SU UPOTREBLJENE REČI KOJIMA SE � TETI ČASTI I UGLEDU TUŽIOCA � EGRTA. Sudija Sarić-Radin dalje smatra DA SE U OVOM SLUČAJU NE RADI O OZBILJNOJ KRITICI JER UPOTREBLJENI IZRAZI (KOJI SE POSEBNO NAGLA� AVAJU ZNAKOM NAVODA) NE PREDSTAVLJAJU IZRAZE KOJI SE UPOTREBLJAVAJU U OZBILJNOJ KRITICI.

4) Sudija Smilja Sarić-Radin nije prihvatila ni Bodrožićevu odbranu da je tekst pisan u sarkastičnom stilu, jer je okrivljeni Bodrožić UPOTREBIO REČI KOJE PREDSTAVLJAJU ŽARGON, A NE KNJIŽEVNI GOVOR KOJI BI BIO PRIMEREN KRITICI. Jednostavnije rečeno, Željko Bodrožić je osuđen za uvredu, iako je sve što je u kritičkom članku rekao o Dmitru � egrtu tačno, jer nije koristio književni govor.

5) Osim toga, sudija Smilja Sarić-Radin poučava u presudi novinara Željka Bodrožića da NIJE SMEO KORISTITI REČI kao što su SPISKO, SKEMBALI, TEPAO, ĆORKIRALI, TRTE–MRTE, SREDNJI PRST, OPS – GOSPODIN, SLOBIN PODUPIRAČ, a naročito da nije smeo posebno da ih naglašava KORISTEĆI ZNAKE INTERPUNKCIJE, ako je želeo da svom tekstu da ozbiljnost.

6) Sudija Smilja Sarić-Radin se posebno osvrće i na slobodu informisanja i zaključuje da ova sloboda predstavlja i obavezu novinara da se u vršenju svoje delatnosti pridržava načela profesionalne etike i društvene odgovornosti.


UKRATKO: IAKO ŽELJKO BODROŽIĆ U SVOM NOVINARSKOM IZVE� TAVANJU O DMITRU � EGRTU NIJE IZNOSIO LAŽNE ČINJENICE, NITI JE IZVR� IO KRIVIČNO DELO KLEVETE ZA KOJE JE TUŽEN, PO MI� LJENJU SUDIJE SMILJE SARIĆ RADIN IZVR� IO JE KRIVIČNO DELO UVREDE JER JE KORISTIO ŽARGON, A NE KNJIŽEVNI GOVOR KOJI BI BIO PRIMEREN KRITICI I KORISTIO JE ZNAKE INTERPUNKCIJE KOJE SU DODATNO OTEŽAVAJUĆE OKOLNOSTI JER SU NAGLA� AVALE ŽARGON KOJI JE NOVINAR ŽELJKO BODROŽIĆ KORISTIO. TAKO SE DESILO DA JE ŽELJKO BODROŽIĆ PRVI NOVINAR U ISTORIJI SRPSKOG NOVINARSTVA KOJI JE TAČNO IZVE� TAVAJUĆI OSUĐEN ZBOG TOGA � TO NIJE KORISTIO KNJIŽEVNI JEZIK PO UKUSU SUDIJE SMILJE SARIĆ RADIN.


Na presudu Opštinskog suda u Kikindi, advokati YUCOM-a, kao punomoćnici tuženog Bodrožića, blagovremeno su izjavili žalbu Okružnom sudu u Zrenjaninu.


III. PRESUDA OKRUŽNOG SUDA U ZRENJANINU


Okružni sud u Zrenjaninu, u veću sastavljenom od predsednika veća, sudije Velimira Mijatovića, i sudija Miše Popovića i Kiš Petera, dana 20.11.2002:

1) Odbija kao neosnovane žalbe branioca i okrivljenog Željka Bodrožića i potvrđuje navedenu presudu Opštinskog suda u Kikindi.

2) Kao najbitniji razlog za odbijanje žalbi Željka Bodrožića i branioca Okružni sud u Zrenjaninu navodi da u ovom predmetu nije bilo potrebno da se odredi veštačenje (na okolnosti da li upotrebljene reči u tekstu Željka Bodrožića imaju uvredljivo značenje), jer je „JEDINO SUD OVLA� ĆEN DA OCENI DA LI REČI NAPISANE U NAVEDENOM TEKSTU OKRIVLJENOG IMAJU UVREDLJIVO ZNAČENJE I TO PRVENSTVENO SA ASPEKTA ZNAČENJA REČI U SVAKODNEVNOM GOVORU, TE JE OVDE SUVI� NO BILO KAKVO VE� TAČENJE STRUČNJAKA � TA JE SADRŽINA I SMISAO POJEDINIH REČI.“

3) Okružni sud zatim detaljno obrazlaže i zašto su pojedine reči koje je okrivljeni Bodrožić upotrebio uvredljive, pa tako: - „spisko“ jeste uvredljivo jer označava „neopravdano trošenje novca ili neracionalno trošenje novca – proćerdavanje“, a to vređa tužioca � egrta kao rukovodioca.

Deo teksta u kome okrivljeni Bodrožić konstatuje da je tužilac � egrt pokazao „srednji prst“ svojoj partiji (misli se na Miloševićevu Socijalističku partiju Srbije pošto je Milošević svrgnut sa vlasti), sud kvalifikuje kao „simbolično pokazivanje muškog polnog organa, kao nekulturan gest osobe koja to čini“. Sud dalje navodi da kada se za nekog kaže da pokazuje srednji prst, onda se ta osoba želi prikazati kao nekulturna i primitivna, a ako je osoba koja se optužuje da je pokazala srednji prst stvarno i pokazala srednji prst, onda je bilo „osnova za krivičnu odgovornost te osobe“, ali Željko Bodrožić i pored toga nema prava da takvu osobu prikazuje kao primitivnu i nekulturnu tako što će reči da je pokazao srednji prst.

Okružni sud posebno analizira reč „tepao“ i zaključuje da to što je Bodrožić rekao da je Sloba (misli se na Slobodana Miloševića) „tepao moj drug Dmitar“ znači da okrivljeni Bodrožić tužioca � egrta svodi na nivo deteta jer u svakodnevnom životi se samo deci tepa, a svođenje tužioca na uzrast deteta je nesumnjivo omalovažavanje jer je tužilac „zrela, odgovorna i odrasla osoba.“

4) Ukazivanje Bodrožića i njegovog branioca da je � egrt u svojim govorima koristio govor mržnje, po mišljenju žalbenog veća Okružnog suda u Kikindi je apsolutno irelevenatno, jer svi oni koji su povređeni govorom mržnje Dmitra � egrta mogli su da traže sudsku zaštitu, njegovi govori su mogli biti podvrgnuti kritici, „ali se ne mogu koristiti za omalovažavanje i vređanje privatnog tužioca, kao i vređanje njegovog dostojanstva, jer dostojanstvo i čast čoveka niko ne može oduzeti.“

5) Okružni sud u obrazloženju a povodom „srednjeg prsta“ izriče i ovu ocenu u odbranu časti i dostojanstva čoveka „..sve do nedavno osuđenima za zločin se mogla izreći i smrtna kazna, ali sve do trenutka lišavanja života osuđeni je imao pravo na ljudsko dostojanstvo.“

6) Okružni sud smatra da je NAMERA OMALOVAŽAVANJA vidljiva, što proizilazi iz izbora reči koje „IMAJU UVREDLJIVU SADRŽINU I KOJE SU U NOVINARSKOM TEKSTU POSEBNO STAVLJENE I POD ZNAKE NAVODA JASNO JE STAVLJEN NAGLASAK NA ZNAČENJE OVIH REČI KOJE SU IMALE UVREDLJIVO ZNAČENJE.“

7) Presudom Okružnog suda u Zrenjaninu odluka suda postaje pravosnažna i protiv nje se ne mogu izjavljivati redovni pravni lekovi.


IV. INICIJATIVA ZA ZA� TITU ZAKONITOSTI
PODNETA REPUBLIČKOM JAVNOM TUŽIOCU


Mesec dana kasnije, 30.12.2002. godine, Željko Bodrožić, preko svojih punomoćnika - advokata YUCOM-a, pokreće inicijativu da Republički javni tužilac protiv navedenih presuda podigne zahtev za zaštitu zakonitosti, ali njegov predlog zamenik Republičkog državnog tužioca dr Ljubomir Prelić odbija 22. aprila 2003.godine (KTZ br.987/02 od 24. februara 2003) s kratkim obrazloženjem da nije pronađen osnov za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti ni protiv presude Opštinskog suda u Kikindi, ni protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu kojima je Željko Bodrožić oglašen krivim.

Međutim, Bodrožić sa advokatima YUCOM-a, nastavlja borbu za pravdu.


V. PREDSTAVKA KOMITETU ZA LJUDSKA PRAVA UN


Nakon što su sva pravna sredstva za zaštitu prava iscrpljena, 11.05.2003 godine advokat Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) u ime Željka Bodrožića, podnosi predstavku Komitetu za ljudska prava UN na osnovu Fakultativnog protokola Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima kojom se traži da Komitet utvrdi da je Srbija (tada Srbija i Crna Gora) ugrozila slobodu izražavanja koja je garantovana članom 19. Međunarodnog Pakta o građanskim i političkim pravima. Predmet pred Komitetom UN za ljudska prava je zaveden pod brojem 1180/2003.


VI. ODLUKA KOMITETA ZA LJUDSKA PRAVA UN


Komitet za ljudska prava UN na 85. zasedanju od 17. oktobra do 3. novembra 2005. godine usvaja Stav od 31.10.2005. povodom predstavke Željka Bodrožića:

1) da država (Srbija i Crna Gora) nije dala dovoljno argumenata da je bio potreban krivični progon i osuda za krivično delo uvrede kao neophodne mere za zaštitu prava i ugleda g � egrta, da u članku Željka Bodrožića prilikom izražavanja njegovog mišljenja nije došlo do neopravdanog narušavanja prava i ugleda g � egrta, a pogotovo ne za primenu krivične sankcije.

2) Komitet posebno konstatuje da U USLOVIMA JAVNIH RASPRAVA U DEMOKRATSKOM DRU� TVU, A POGOTOVO U MEDIJIMA, KOJE SE ODNOSE NA LIČNOSTI IZ POLITIČKOG ŽIVOTA, PAKT POSEBNU VREDNOST PRIDAJE NEOMETANOM IZRAŽAVANJU. IZ TOGA SLEDI STAV DA OSUDA AUTORA, I NA NJOJ ZASNOVANA PRESUDA NA PREDMETNOM SLUČAJU, PREDSTAVLJAJU KR� ENJE ČLANA 19, STAV 2 PAKTA.

3) U SKLADU SA ČLANOM 2, STAV 3 PAKTA, DRŽAVA JE DUŽNA DA AUTORU OBEZBEDI DELOTVORAN PRAVNI LEK, uključujući i: a) UKIDANJE OSUDE, b) RESTITUCIJU KAZNE NA KOJU JE AUTOR BIO PRIMORAN, c) NAKNADU SUDSKIH TRO� KOVA KOJE JE AUTOR PLATIO, kao i d) KOMPENAZACIJU ZA KR� ENJE PRAVA UTVRĐENIH PAKTOM.

4) Komitet za ljudska prava UN podseća da je potisivanjem Fakultativnog protokola država priznala nadležnost Komiteta, te da tako ima obavezu da svim pojedincima na svojoj teritoriji obezbedi prava priznata Paktom, ali i da Komitet za ljudska prava UN očekuje da: a) U ROKU OD 90 DANA DRŽAVA POTPISNICA DA INFORMACIJE O MERAMA KOJE JE PREDUZELA DA SE OVI STAVOVI SPROVEDU U DELO, b) KAO I DA SE DRŽAVA OBAVEŽE DA OVE STAVOVE KOMITETA OBJAVI.


VII. ODGOVORI I PREPISKA SA MINISTARSTVOM PRAVDE
ILI ODBIJANJE PREUZIMANJA ODGOVORNOSTI


1) Dva dopisa Ministarstva pravde. Umesto da postupi po svojim obavezama preuzetim potpisivanjem Fakultativnog protokola na osnovu odluke Komiteta za ljudska prava UN, država sprovodi jednu opstruirajuću i dehumanizovanu birokratsku proceduru s očiglednim ciljem da minimalizuje značaj odluke Komiteta za ljudska prava UN i da onemogući Željka Bodrožića u ostvarivanju prava. Tako, ako ne na bezobziran, u svakom slučaju neuviđavan način, istoga dana, sa isti datumom stižu dva skoro identična dopisa Ministarstva pravde Republike Srbije.

Dopis 1. Na ime Željka Bodrožića, šalje sektor za normativne poslove i međunarodnu saradnju (br. 700-00-156/2003-08, od 21.01.2006), kojim se Željko Bodrožić obaveštava da je Ministarstvo pravde od strane Ministarstva spoljnih poslova dobilo oduku Komiteta UN i da se zato poziva da: U ROKU OD 15 DANA DOSTAVI MINISTARSTVU PRAVDE ZAHTEV ZA ODGOVARAJUĆE OBE� TEĆENJE SHODNO ODLUCI KOMITETA. Ovaj dopis potpisuje državni sekretar Branislav Bjelica.

Dopis 2. Na ime Željka Bodrožića, šalje sektor za normativne poslove i međunarodnu saradnju (br. 700-00-156/2003-08, od 21.01.2006, isti broj i isti datum kao i prethodno navedeni dopis), kojim se Željko Bodrožić obaveštava da je Ministarstvo pravde od strane Ministarstva spoljnih poslova dobilo oduku Komiteta UN i da se zato poziva da: U ROKU OD 15 DANA DOSTAVI MINISTARSTVU PRAVDE ZAHTEV ZA ISPLATU TRO� KOVA NOVČANE KAZNE I SUDSKIH TRO� KOVA KOJE JE PLATIO PO PRAVOSNAŽNOJ PRESUDI OP� TINSKOG SUDA U KIKINDI. Ovaj dopis potpisuje pomoćnik ministra Aleksandra Popović.

2) Odgovor YUCOM-a i urgencija. Imajući u vidu činjenicu da su iz Ministarstva pravde stigla dva dopisa pod istim brojem, iz istog odeljenja, ali bitno različite sadržine u pogledu zahteva koje autor Željko Bodrožić treba da podnese Ministarstvu pravde, YUCOM je 17.02.2006. povodom nejasnoće u dopisima i njihove nesaglasnosti sa odlukom Komiteta za ljudska prava UN, zatražio sastanak sa predstavnicima Ministarstva pravde kako bi se postigao odgovarajući sporazum. Sporazum bi, po predlogu YUCOM-a, trebalo da predstavlja dostavljanje realnih troškova koje je Bodrožić imao tokom i povodom postupka, ali i dogovor oko materijalne satisfakcije, odnosno kompenzacije koju je Željko Bodrožić imao povodom kršenja njegovih ljudskih prava. YUCOM je predložio da dostavi uporedno pravne pokazatelje u sličnim slučajevima i da kompenzacija ne bude nerealna u odnosu na situaciju u državi. YUCOM je tražio i da se utvrdi način objavljivanja odluke Komiteta za ljudksa prava UN, što takođe predstavlja obavezu države.

Kako Ministarstvo pravde nije odgovorilo na ovaj zahtev, YUCOM, 05. aprila 2006. godine podnosi urgenciju, s molbom da se još jednom razmotri predlog za održavanje sastanka.

3) Zajednička reakcija YUCOM-a i NUNS-a. Kako se slučaj Bodrožić nije razvijao u smislu poštovanja obaveza koju je država preuzela potpisivanjem Fakultativnog protokola, YUCOM zajedno sa NUNS-om, reaguje. Tako je 10. avgusta 2006. podnet zahtev za pristup informaciji od javnog značaja kojim se zahtevao odgovor na pitanja - koje mere je do sada Ministarstvo pravde preduzelo, u skladu sa pomenutom odlukom, da li je dopis YUCOM-a, upućen 17.02.2006 Ministarstvu pravde - Sektoru za međunarodnu saradnju, zaveden u ministarstvu i da li je neki organ razmatrao zahteve YUCOM-a.YUCOM je istovremeno tražio da se omogući uvid u prepisku Ministarstva pravde sa Komitetom za ljudska prava UN.

4) Odgovor ministra Pravde Zorana Stojkovića poslat NUNS-u. Ministar pravde Zoran Stojković, 24.avgusta 2006. godine, šalje dopis NUNS-u koji je prosleđen i YUCOM-u, kao odgovor na postavljen zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ministarstvo pravde je obavestilo da u nadležnosti istog nije obaveštavanje o preduzetim merama za sprovođenje stanovišta Komiteta za ljudska prava UN, već da je to u nadležnosti Službe za ljudska i manjinska prava. S druge strane, Ministar pravde je objasnio da je do ovakve odluke Komiteta došlo zbog propusta Ministarstva spoljnih poslova da Komitetu dostavi informacije i stavove o predstavci a koje je, tadašnji ministar pravde, dr Vladan Batić dostavio Ministarstvu spoljnih poslova, ali ga ono nije prosledilo Komitetu.

Uz ovaj dopis Ministarstvo pravde prilaže i pres kliping koji sadrži informacije o neprihvatanju odluka Komiteta od strane nekih zemalja kao što su Australija, Koreja, � ri Lanka, Filipini, Češka, Kanada i Austrija s očiglednim ciljem da se omalovaže ne samo napori Željka Bodrožića, YUCOM-a i NUNS-a nego i da se izvrgne podsmehu svaki pokušaj ostvarivanja ljudskih prava pred organima UN.

Ministar pravde dalje u dopisu sasvim neprimereno pravda nereagovanje Ministarstva činjenicom da Željko Bodrožić nije opredelio svoj imovinskopravni zahtev (to se odnosi na ona dva bitno različita dopisa koja su poslata iz Ministarstva pravde i na koje je YUCOM odgovorio predlogom da se održi sastanak) a da na zahtev YUCOM-a o održavanju sastanka povodom određivanja visine naknade nije odgovoreno jer smatraju da YUCOM nije legitimisan da takav zahtev postavi.

I na kraju, Ministarstvo pravde smatra da će, s obzirom da je pokrenut postupak za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom Srbije, „OD ODLUKE VRHOVNOG SUDA SRBIJE ZAVISITI BUDUĆE POSTUPANJE NADLEŽNIH DRŽAVNIH ORGANA U VEZI SA STANOVI� TEM KOMITETA.“

5) Ponovni poziv Ministarstvu pravde da se organizuje sastanak povodom slučaja Bodrožić. YUCOM (07.12.2006) ponovo poziva predstavnike ministarstava da organizuje sastanak u cilju rešavanja slučaja Željka Bodrožića, a u skladu sa odlukom Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija.

Nakon toga Ministarstvo pravde 26.12.2006. upućuje podnesak YUCOM-u u kome se navodi to da MINISTARSTVO PRAVDE NIJE NADLEŽNO ZA SPROVOĐENJE ODLUKA, ODNOSNO GLEDI� TA TELA UN, VEĆ SLUŽBA ZA LJUDSKA I MANJINSKA PRAVA. Pored toga, Ministarstvo ponovo navodi da je u pisarnici Vrhovnog suda Srbije dobilo obaveštenje da postupak za zaštitu zakonitosti još uvek nije završen i da do odluke tog suda zavisi dalje postupanje nadležnih državnih organa u vezi sa navedenim gledištem (potpisao državni sekretar Bjelica).


VIII. ZAHTEV ZA ZA� TITU ZAKONITOSTI
REPUBLIČKOG JAVNOG TUŽIOCA

U međuvremenu: Zamenik republičkog javnog tužioca, Jovan Krstić, 4. jula 2006. podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije protiv pravosnažne presude Opštinskog suda u Kikindi K-36/02 od 14.05.2002. i presude Okružnog suda u Zrenjaninu Kž. br. 409/02 od 20.11.2002. "zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 369. tačka 1. ZKP u vezi člana 96. stav 1. KZ RS, učinjenih na štetu okrivljenog Željka Bodrožića". Zamenik Republičkog javnog tužioca Jovan Krstić ukazuje da iz sadržine pobijanih presuda ne proizilazi da je Bodrožić, samom činjenicom da je nešto izneo, uvredio � egrta, zatim da iz presude ne proizilazi zaključak da je Bodrožić imao nameru da omalovaži � egrta, kao i da � egrt kao javna ličnost - visokorangirani političar u okolnostima javne debate uživa manji stepen zaštite u pogledu kritike koja mu se upućuje. Tužilac se u zahtevu poziva i na međunarodno pravo i na slobodu informisanja kao jedan od stubova slobodnog i demokratkog društva.


IX. ODLUKA VRHOVNOG SUDA SRBIJE

Vrhovni sud Srbije u presudi od 26.10.2006. godine, koja je primljena u Opštinskom sudu u Kikindi 08.februara 2007. godine ODBIJA KAO NEOSNOVAN ZAHTEV ZA ZA� TITU ZAKONITOSTI REPUBLIČKOG JAVNOG TUŽIOCA. Ovu presudu donosi petočlano veće u sastavu: Dragiša Đorđević, kao predsednik veća, Slobodan Rašić, dr Gligorije Spasojević, mr Sretko Janković i Goran Čavlina kao članovi veća.

U obrazloženju presude Vrhovni sud iznosi NOTORNU NEISTINU da je sednica održana U ODSUSTVU UREDNO OBAVE� TENIH REPUBLIČKOG JAVNOG TUŽIOCA, OKRIVLJENOG ŽELJKA BODROŽIĆA I NJEGOVOG BRANIOCA ADVOKATA BILJANE KOVAČEVIĆ-VUČO, JER NI ŽELJKO BODROŽIĆ NI NJEGOV BRANILAC NISU OBAVE� TENI O SEDNICI VEĆA VRHOVNOG SUDA, PA OSTAJE ZAKLJUČAK DA VEROVATNO NIJE NI REPUBLIČKI JAVNI TUŽILAC. Sva je prilika, a sudeći po šturom obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije, da se na ovaj način želelo pokazati kako ni same stranke nisu bile zainteresovane, pa ni da odluka Vrhovnog suda nema neki veliki značaj.

Vrhovni sud se, obrazlažući presudu na manje od pola stranice, uopšte ne poziva na odluku Komiteta za ljudska prava UN (što ne čini ni Republički javni tužilac, ali se zato poziva na međunarodne standarde) i uz konstatciju da se u prvostepenoj presudi detaljno navode i opisuju radnje izvršenja krivičnog dela uvrede, kao i da su iznete reči štetile časti i ugledu privatnog tužioca i imaju uvredljiv karakter (...) kao i da se u obe pobijane presude detaljno obrazlaže postojanje namere omalovažavanja, zaključuje da nije bilo mesta primeni odredbi na koje se javni tužilac poziva u zahtevu.


X. ZAKLJUČAK
1) Slučaj Željko Bodrožić najbolje pokazuje nespremnost države da primeni odluke međunarodnih organa, odnosno, u ovom slučaju, Komiteta za ljudska prava UN. Srbija, kao pravni sledbenik SRJ, odnosno Srbije i Crne Gore je potpisnica Fakultativnog protokola na Pakt o građanskim i političkim pravima, i kao takva obavezna da poštuje nadležnost Komiteta za ljudska prava UN.
2) Ovaj slučaj je utoliko značajniji jer je predstavka Komitetu za ljudska prava UN podignuta u vreme kada SRJ nije ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima pa nije postojala mogućnost da se Željko Bodrožić obrati Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, ali je jedina predstvaka sa prostora bivše Jugoslavije koja je ikada uložena pred Komitetom i jedina na osnovu koje je Komitet za ljudska prava UN utvrdio da postoji kršenje ljudskih prava iz Pakta o građanskim i političkim pravima.
3) Nažalost, uporno ignorisanje od strane države (Srbije) ove značajne i jedine odluke od strane Komiteta za ljudska prava UN na prostorima bivše Jugoslavije, pokazuje da će se i odluke Evropskog suda za ljudska prava teško primenjivati, jer mehanizmi koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku, odnosno Zakon o parničnom postupku, u obliku vanrednih pravnih lekova koji se ulažu Vrhovnom sudu Srbije, ostavljaju mogućnost meritornog odlučivanja od strane domaćih sudova o odlukama međunarodnog suda koje imaju supremaciju u odnosu na domaće sudove.
4) Ukratko, Vrhovni sud će moći da odbije, preinači ili ukine presude nižestepenih sudova, po vanrednim pravnim lekovima, što znači da će odlučivati meritorno kao i u svim drugim predmetima i neće imati obavezu da direktno i obavezno primenjuje odluku Suda za ljudska prava u Strazburu, a u slučaju ponavljanja postupka takvu mogućnost će imati prvostepeni sudovi. Na ovaj način stranke za koje se utvrdi da im je država kršila ljudska prava neće imati nikakve garancije da će odluka Evropskog suda za ljudska prava i biti primenjena.
5) Posebno zabrinjava činjenica da je Ministar pravde Zoran Stojković već izjavio da ne postoji mogućnost da država preuzme na sebe odgovornost za primenjivanje odluka Evropskog suda za ljudska prava, jer bi to značilo mešanje drugih grana vlasti u sudsku vlast.
6) Na ovaj način obesmišljena je uloga i značaj Evropskog suda za ljudska prava, a domaći sudovi čije su odluke predmet odlučivanja pred Evropskim sudom za ljudska prava, su oni koji mogu odluku Evropskog suda da ponište i obesmisle.
7) Predlažemo da se u pravni sistem ugrade mehanizmi koji će omogućiti direktnu primenu odluka Evropskog suda za ljudska prava i organa UN, kako bi se izbegla manipulacija od strane onih koji su bili predmet ocene od strane međunarodnih institucija i kako bi se strankama čija su ljudska prava povređena omogućilo zadovoljenje pravde koje im je država uskratila.


Biljana Kovačević-Vučo























Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)

Kneza Miloša 4, 11000 Belgrade, Serbia
Phone:(+ 381 11) 33-444-25; 33-44-235
office@yucom.org.rs

Copyright © YUCOM 1997 - 2019