Vesti

Reči Biljane Kovačević-Vučo



Tri godine su prošle od smrti Biljane Kovačević-Vučo, a njene reči su i dalje aktuelne. Ovo je samo jedan u nizu odličnih intervjua koji je Biljana dala pokušavajući da promeni Srbiju i da doprinese punom poštovanju vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava.

DESET LJUTIH GUSARA-INTERVJU

A da budemo zdravi, ako već nismo živi, na početku emisije Peščanik slušate g-đu Biljanu Kovačević – Vučo iz Jukoma.

Biljana Kovačević-Vučo: Znači, sada je stigao Bogoljub Karić na red i to je test – ako Bogoljub Karić prođe, proći će svi. Tako smo mi svi u šizofrenoj poziciji, ti moraš nešto da kažeš protiv tog čina, a moraš da se ogradiš od toga da nisi na strani Bogoljuba Karića. Ti nećeš da budeš u košu sa Bogoljubom Karićem, ali moraš da staneš protiv tog pravnog vandalizma koji je napravila Koštuničina vlada. Zašto se to dešava. Političari su procenili da je suviše ojačao Pokret snaga Srbije i da je počeo da ugrožava Koštunicu, da je postao jača stranka od njega. To je možda jedan od razloga, ali ono što je kolateralna korist je to što će Bogoljub Karić da progovori. On ima šta da kaže i već je rekao, i na TV OBN i na crnogorskoj TV IN. On je govorio o učešću TV BK u kampanji protiv Zorana Đinđića. Prema tome, on će biti značajan svedok. Na televiziji IN on je ispričao da zna ko je izveo Legiju i njegovu jedinicu na protest Crvenih beretki, danas u Politici on potvrđuje da su to bili Koštunica i njegovi saradnici. Karić sada postaje opasan protivnik Koštunici. I sad treba biti jako oprezan, ti ne staješ na stranu Karića, ali zahtevaš od države da ga ispita, da vidi, on je učesnik svega toga, znači on to zna.

Karić je ono što se zove svedok saradnik. Mislim da on sada može da bude jako značajan u otkrivanju političke pozadine i inspiratora ubistva Đinđića. Mi to svi znamo i to zna cela Srbija, ali se toliko trudimo da to zaboravimo i potisnemo da to postaje već bolesno. Mi se trudimo da potisnemo istinu i uz pomoć međunarodne zajednice. Svi znamo koji će biti rezultat, a teško nam je da se suočavamo sa tim posle 15 godina Miloševića, posle koga smo bili ubeđeni da smo konačno izvojevali demokratiju. I dan-danas, mi non stop pričamo o nekom demokratskom korpusu. Koji demokratski korpus stranaka? Vojislav Koštunica i DSS? Pa ne, nećemo tako, to nam je nametnuto kao rešenje, a očigledno nije to. Slučaj Karić treba da se obradi na način koji će pokazati svu patologiju države u kojoj živimo, jer on je čovek koji je pomogao Koštunici da dođe na vlast. I onda se Đorđe Vukadinović pojavljuje kao glavni analitičar na B92 i objašnjava nam slučaj Karić. Vukadinović je apsolutno opredeljen i sada pokušava da napravi neke nategnute analize, koje su opet strašenje ljudi.

Ja stvarno ovo već osećam kao teror jedan manjinske vlade, pri čemu smo mi ucenjeni tim radikalima, kojima oni veštački dižu rejting, da bi se mi njih strašno plašili i da bismo glasali za DSS i da bismo navijali za kohabitaciju između DS i DSS, kao da ovde ne postoji ništa drugo. Slučaj Karić pokazuje kako svako ko iskoči iz rupe, to je karakteristike totalitarnih sistema – neće ga biti, nema iskakanja iz rupe. Karića ćemo uništiti finansijski, za šta verovatno postoji hiljadu i jedan razlog. Do sada nam je koristio, ali od sada, pa nadalje, mi uništavamo Karića zato što je iskočio iz rupe. Ono što se dešava Kariću, desiće se sutra i Aleksandru Tijaniću, koji je bio Karićeva uzdanica, Karićev čovek. On je sada Koštuničim pion. To će se desiti svima. Znači, moraš da igraš po pravilima igre manjinske vlade i SPS-a, da ne bi završio kao Karić. I Karić je test, oni računaju da nema mnogo ludaka koji će reagovati i stati u odbranu Karića. A ovo što on sada govori se poklapa sa bitnim svedočenjima u suđenju za ubistvo Đinđića, poklapa se sa svedočenjima ljudi sa kojima se on nije slagao.

Karić je u pravu, protiv njega se zaista vodi jedna hajka, linč, i to je ono što se već dešavalo. Ne poredim Karića i Đinđića, ali to se dešavalo Đinđiću, to je bila jedna silna kampanja, u kojoj je i Karić učestvovao, on to kaže. Onda se to dešavalo Vladimiru Bebi Popoviću, pa sam ja pala kao kolateralna šteta kad sam rekla – ej, ljudi, to se ne radi. Sada se dešava Kariću, desiće se i nekom četvrtom. Znači, ne moraš ti da voliš nekoga da bi demaskirao i ukazao na patologiju sistema. To se jednostavno ne radi. A to rade stalno iste službe i niko me neće razuveriti, one su se regenerisale, rehabilitovale, one su se zacementirale i nikad se više neće otcementirati, ukoliko mi izaberemo da ne reagujemo zato što nam se ne sviđa Karić. Ne, mora da se reaguje, jednostavno mora, naša dužnost je da reagujemo.

Mene to najviše podseća na ono kada je Milošević krenuo na Duška Mihajlovića pred 5. oktobar. On je isto očekivao – ma, ko će da brani Duška Mihajlovića, on je bio u mojoj vladi, baš će opozicija da stane u njegovu zaštitu. I onda kada je opozicija stala u njegovu zaštitu, bez obzira koliko da ga nisu voleli zato što je bio u Miloševićevoj Vladi, Milošević se povukao. To je bio test, koji smo prošli time što smo rekli – ne možeš više to da radiš. A taj test ovoga puta nismo položili sa Karićem, tako da se ja osećam onako dosta bedno. Zašto ljudi ne prepoznaju koliko je opasan ovaj presedan, oni sada na Kariću pokazuju da li mogu sve ili ne mogu baš sve. I ako mi ne kažemo – ej, ne možete da radite tu vrstu vandalizma, oni će shvatiti da mogu da rade sve.

Ako stvarno hoćeš da se boriš protiv korupcije, ti onda vodiš istragu, pa prikupiš podatke, pa dođeš do određenog stadijuma, pa aktiviraš određene državne mehanizme, pa se to dovede do nekog logičnog završetka. A ovo je siguran znak da mi nemamo nameru da se ikad borimo protiv korupcije, zato što su oni jedan pravni slučaj pretvorili u politički i Karić je od sada pa nadalje politička žrtva. Neću sada da nagađam ko se sve krije iza ovoga, šta je sa drugim tajkunima, Hamovićem, Lazarevićem, šta se krije iza Jelašića, šta je sa Davinićem. Stalno se puštaju te dimne zavese, to je specijalni rat i mi smo više totalno zaluđeni. Više ne znamo ko je ko, više ne znamo ko stoji sa kim, ko ratuje s kim, ko je korumpiran od koga. I mi živimo u državi koja je do te mere zatrovana.

Kada bi hteo da budeš principijelan do kraja i da se boriš za pravdu, protiv korupcije i protiv rehabilitacije starog sistema, pa ti ni kiselu vodu ne bi mogao da popiješ. Pa stvarno, uđem u radnju, gledam onaj Knjaz Miloš i pitam se – da li bi ovo trebalo da pijem. Ne možeš da udahneš, a da ne pristaneš u stvari na sve što su ti podmetnuli i uradili. I zato mislim da je slučaj Karić jako važan. Ako Karić prođe, svi smo gotovi, potpuno smo gotovi, zato što će se pokazati do koje mere smo tupavi, da ne možemo da prepoznamo kada se desi nešto što predstavlja tipičan pravni udar.

To sam počela da pričam, gledala sam Đorđa Vukadinovića na B92, analitičara koji je opet objašnjavao tu čuvenu radikalizaciju Srbije. Mislila sam da se to odnosi na porast Srpske radikalne stranke, ali ne, radikalizacija Srbije je strah Srbije od radikalnih promena, što je zaista bolesno u zemlji koja je stagnirala 15 godina. A to znači strah Srbije podjednako i od radikala, ali i od Peščanika i od, ne znam, nevladinih organizacija i od alternativnih političkih stranaka, jer smo svi mi svrstani u istu kategoriju. I to je nažalost prihvaćeno ne samo ovde nego i u inostranstvu, da smo mi dve strane iste medalje i da nema nas ne bi bilo ni radikala. Ja sam mislila da je to jedna besmislica koja će da prođe, međutim, vidim da su oni jako produbili tu priču. Čuj, porast radikala, čista laž, radikali ne rastu, oni su konstantni, ali oni padaju u apsolutnim brojevima. Ali oni mnogo sporije padaju nego što padaju DSS, DS i G17 plus. Znači, nije problem u radikalima, nego je problem u DSS, u DS i G17 plus i Vuku Draškoviću, odnosno SPO-u, to je problem. Oni prikrivaju njihovu lošu vladu time što postoji strah od takozvane radikalizacije.

Onda analitičari ređaju šta je sve doprinelo uspehu radikala, pa su tu afere i ne znam šta, a na trećem mestu kod Srbe Brankoviča na Pinku, na šta Tanja Jordović ne reaguje, jeste da je porastu radikala doprinelo nespretno otvaranje pitanje Srebrenice. Ma gle, molim te, nespretno otvaranje pitanja Srebrenice. Sad mi moramo da vodimo računa kako ćemo da predstavimo genocid da se radikali ne bi potresli, pa porasli. Prvo, nije tačno da rastu, nego ovi padaju. Druga stvar, kako ih nije sramota da govore da je pitanje Srebrenice dovelo do porasta radikala. Ta politika sećanja je užasno važna, neke stvari ne smeju da se zaborave. Ja nisam dželat, ja ne želim da ljudi vise po drveću, ja želim da se zna šta je bilo i da se definiše – ovo se ne može raditi, za ovo se odgovara. Ne mogu se preko Srebrenice rehabilitovati DSS i ostali tako što će se reći – nespretno vođena kampanja oko Srebrenice.

Posle toga dolazi Đorđe Vukadinović na B92 sa Ćosićem, koji takođe ne reaguje, gde Vukadinović govori o faktorima porasta radikala i opet su na trećem mestu pojedine nevladine organizacije koje su vodile kampanju za Srebrenicu. Zamisli, i to prođe na B92 bez komentara. E, pa ne može se tako raditi. I onda uzmeš da prelistavaš novine, gde Sonja Liht izjavljuje da se nevladine organizacije ne mogu baviti politikom. Mi se kao bavimo politikom, a Sonja Liht pravi skup koji peva ode Koštunici i njegovoj vladi. I sada Sonja Liht, Dušan Janjić i još neki predsednici nekih nevladinih organizacija objašnjavaju kako je krajnje vreme da se učini transparentnim finansiranje nevladinih organizacija. To je još jedan stereotip: transparentno finansiranje nevladinih organizacija. Onda Sonja Liht kaže da će se nevladine organizacije transparentno finansirati tako što će Evropska agencija za rekonstrukciju i razvoj dati domaćim organizacijama da dele pare nevladinim organizacijama. I to je transparentno zato što je ona u savetu te agencije, jel’? Pa stvarno, ljudi, to ne sme da se radi.

Znači, nevladine organizacije koje su uvek pristajale da budu prirepak vlasti, optužuju nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima – da se bave politikom. Tu se zapravo radi o putinizaciji tog problema u Srbiji, glorifikuje se taj Putinov model obračuna sa nevladinim sektorom, a to je transparentnost finansiranja nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima, odnosno zabrana stranih izvora finansiranja. To je stvarno korak unazad i sve se to radi u ime civilnog društva zbog toga što se nevladine organizacije bave politikom. Sve je u redu dok se bavite pčelama, pticama, leptirićima, edukacijom edukatora za civilno društvo, ali nećete se baviti ljudskim pravima. Ne mogu da verujem da stvarno niko ne primećuje koliko je to idiotski. Znači, nije problem Srbije Srebrenica, nego je problem Srbije onaj ko ukazuje na Srebrenicu i to zato što radikalizuje Srbiju.

Srbija se taman malo primirila, treba je pustiti da diše, nemoj je podsećati na Srebrenicu. Cela politika se odvija u tom smislu – hajde sada kao svi malo da se primirimo. Da pravim kompromis s kim, ne pristajem na kompromis sa Miloševićem, ne pristajem. Jer mi sada treba, u stvari, da pravimo kompromis sa Miloševićem koji podržava vladu i treba njemu da podilazimo. Ma, nema tu kompromisa, nema kohabitacije, to je besmisleno. Ne zovem ni na kakav džihad, nego hoću da se stvari nazovu pravim imenom i da Srbija konačno krene od te nulte pozicije, da gradi jedan vrednosni sistem, koji će osuditi ono što nije bilo dobro. Ne možemo na kohabitaciji koja se zasniva na pristajanju na zločin da pravimo novu politiku i novi vrednosni sistem u kojem neće biti nasilja. Mi time dnevno instaliramo nasilje, to je način da ga do kraja zapečatimo.

I to čuveno pravosuđe, sada sa njim imam direktno iskustvo. Znate li da sudije koje sude u ovim postupcima klevete, kada kritički progovoriš o vlasti – oni te tuže. To su otkrili nedavno i to je vrlo efikasan sistem i ti tu nemaš nikakvu zaštitu, ni od nevladinog sektora, zato što se svi oni zapravo slažu da smo mi ti koji uznemiravaju. Šta znači stabilnost? Stabilnost je imao i Hitler, ja se stvarno izvinjavam, i to kakvu stabilnost, 10 godina ju je imao, pa je li procvetala Nemačka? Šta znači stabilnost? U ime stabilnosti mi treba da trpimo sve, ne smemo da se borimo za ljudska prava, za politiku sećanja, ne smemo da se borimo za tranzicionu pravdu i za uspostavljanje mehanizama da zlikovci i zlotvori ne smeju zauzimati ključne položaje u vlasti, jer što se mene tiče, ma neka ih sve amnestiraju, ali da se zna da su amnestirani i da se zna za šta su odgovorni. Briga me, nema toliko zatvora koliko ljudi bi trebalo da ide tamo, ali hoću da se zna šta se ne radi, da Vučelić ne može da nam drži moralna predavanja, da Milošević ne može da vodi zemlju. Stabilnu vladu u ime demokratije i evropskih integracija ne može da podržava Milošević, ne može. Ne mislim to simbolički, nego direktno, on stvarno rukovodi iz zatvora.

Haradinaju dozvole da se bavi politikom i to je odvratno. Ne mislite valjda da se slažem sa tim, ne treba da mu dozvole da se bavi politikom. Svi su skandalizovani, ali niko ne kaže da Miloševiću niko nije zabranio da se bavi politikom. On nije ni tražio dozvolu, to je regularno, oni idu po mišljenje kod njega i niko ga ne sprečava u tome. Pa nemoj, nismo blesavi, ili jesmo blesavi, ne znam više šta da kažem. To naše sudstvo, ono je ključ, preko suda se vidi do koje mere su se oni ponovo instalirali u institucijama, do koje mere su se ohrabrili. Sud je najbolji pokazatelj, jer oni najbolje osećaju kako diše država i koji su trendovi. Kada smo pre 5. oktobra išli na sud, jurišali, izigravali interventne brigade u odbrani naših političkih saboraca – tada im nije smetalo – sudije su nas tada izbacivale iz sudnice, šikanirale, podsmevale nam se, setite se slučaja Stevana Lilića i Šešelja Bilo je strašno to što su nam radili.

Posle 5. oktobra odjednom su sve sudije ušle u Društvo sudija, to je ličilo na neprekidni miting Društva sudija u Palati pravde. E, sad treba otići u sud. Sada je većina sudija prošla kroz te neke brze kurseve za evropsko pravo i misle da su oni nepogrešivi detektori toga koga treba kazniti. U sporu Tijanić – ja, na primer, po krivičnoj prijavi Aleksandra Tijanića, sudija je dozvolila Tijaniću da me pita – da li zna okrivljena, onim njegovim glasom, da je pokojni Zoran Đinđić, čuj, sad je on interpretator pokojnog Zorana Đinđića, šest meseci pre svog streljanja naredio da se obaveštajni podaci ne prosleđuju Bebi Popoviću. Kakvo je to glupo pitanje, a sudija kaže – znate, ja moram da dobijem malo širi kontekst u slučaju ovakvih kleveta. Kao ja sam njega oklevetala, pa on sad mene tuži krivično, pa me tuži građanski za 100.000, pa za povredu autorskih prava još za 100.000 i ova krivična prijava. E, sad ja vidim da su novinari zapisali to pitanje i da ga je ona uredno izdiktirala u zapisnik, i onda kažem – to ne znam, ali znam da je Aleksandar Tijanić mesec dana pred ubistvo Đinđića rekao – ako Đinđić preživi, Srbija neće. Sudija na to kaže – odbija se odgovor okrivljene na pitanje. Možeš misliti.

Onda smo krenuli da se raspitujemo o toj sudiji ko je to. Onda smo videli da je ona bila sudija u slučaju Reljić – Beba Popović, na primer. Onda smo počeli da pratimo raznorazne sudije, pa da vidimo ko su. Ono što ja vidim je da su se meni KOS i UDBA, kako se to zove, nemam pojma, BIA, jel’, strovalili na leđa i da mi ne daju da dišem od tih suđenja. I ništa, sada ćemo mi da krenemo, uslovno rečeno, u kontranapad. Tu treba napraviti čitav sistem i mi ćemo to da uradimo. Protiv svih tih sudija, koje doprinose sveopštoj atmosferi nasilja i linča mi ćemo da pokrećemo postupke. Uspeli, ne uspeli, ali mi ćemo njima da zagorčavamo život, isto kao što ga oni zagorčavaju nama. Moraš da preduzimaš nešto, ne možeš da čekaš kao ovca za klanje.

Onda dobiješ i Vidu Petrović – Škero na čelu Vrhovnog suda. Njena odgovornost kao predsednika Vrhovnog suda je veoma velika. Korupcija u pravosuđu i uopšte manipulacija sa tom prezumpcijom nevinosti je zaista fascinantna. Prezumpcija nevinosti zaista postoji kao institut, ali to je institut koji brani pojedince od samovolje države. Međutim, ako ti imaš ljude iz vrha države, iz vrha vlasti koji su optuženi za užasno teška krivična dela, protiv kojih se vodi postupak, tu odmah ide suspenzija i tu se više ne govori o prezumpciji nevinosti. Tu se onda govori o odgovornosti i kako je do toga došlo. Naravno, ukoliko se pokaže da su oni nevini, oni imaju pravo na naknadu štete, ali ti ne možeš da zapušiš usta javnosti, ukoliko se otkrije slučaj ogromne korupcije u Vrhovnom sudu, tako što će izaći predsednica Vrhovnog suda i reći – vidi ruke, ja nemam veze s tim.

Sudija je pritvoren zbog primanja mita, predsednica Vrhovnog suda je odgovorna za stanje u sudu. Ako je jedan čovek priveden zbog korupcije, to je već ozbiljan indikator da tu nešto jako smrdi. Tog trenutka se više ne štiti sud nego se izlazi u javnost i štiti se pravna država. Tog trenutka ti si dužan, ne da se svađaš sa javnošću i objašnjavaš prezumpciju nevinosti najviših državnih funkcionera, odnosno sudija Vrhovnog suda i nezavisno sudstvo i probleme koje sudija ima, nego objašnjavaš javnosti kako je uopšte do toga moglo da dođe. Umesto da se pravdaju, ljudi iz pravosuđa optužuju javnost da presuđuje pre suda. Ma nemoj, molim te, to je najbolji način da svima zapušiš usta.

Evo, konačno je stigao nalaz Instituta iz Vizbadena, nema ni ledenog metka, ni trećeg metka, nema ničega, potpuno je potvrđen nalaz naših veštaka, čak su razrešene i one male nejasnoće koje su postojala između njihovih nalaza. Mašta teoretičara zavere je bezgranična, pretpostavljam da će sada da optuže i Vizbaden za korupciju i saučesništvo u ubistvu, nemam pojma, ali se zaista postavlja jedno gorko pitanje. Mi smo pisali i Koštunici i Tadiću i pisali smo i državnom tužiocu posle onih tekstove Nikole Vrzića u NIN-u i Ikonića. To nije bilo istraživačko novinarstvo, to je bila direktna opstrukcija suđenja. Od završetka tog suđenja će mnogo toga zavisiti u ovoj Srbiji, zaista. I onda se pojavi neki Nikola Vrzić, Božo Prelević, učesnici u postupku koji razvijaju teoriju o trećem metku, direktno opstruiraju suđenje i to u trenutku kada već postoji opasnost da neki budu pušteni zbog dužine pritvora. Suđenje se odugovlači, treba samo još jednom da se resetuje i da svi izađu iz zatvora, osim onih koji su osuđeni za druga krivična dela. Postoji mogućnost da se potpuno sve razbuca sa sumanutim pričama o trećem metku.

Tužiocu smo napisali da utvrdi motivaciju tih ljudi, zašto oni miniraju suđenje svesno i namerno, ko stoji iza toga. Taj treći metak je otprilike kao kad bi rekao da sada ne pada kiša nego je senku napravio leteći tanjir iznad grada. I ne samo da niko nije reagovao, nego je Nikola Vrzić dobio od NUNS-a nagradu kao istraživački novinar. Novinar ne sme da podmeće. NUNS stalno govori o tome kako su novinari proganjani, ali oni u novinare trpaju i ove podmetače iz pištolj-medija, svi su njima u istom rangu, novinar je novinar. Pa nije, kao što član Obraza nije isto što i član Helsinškog odbora, nije. I danas, kada nalaz iz Vizbadena potvrđuje da nije bilo trešeg metka, pitam vas koliko mi već trpimo teror tog trećeg i ledenog metka, koliko dugo mi to trpimo? Javno mnjenje se dosta udaljilo od tog suđenja, o njemu se i u Danasu piše na osmoj strani. Suđenje za ubistvo premijera je na osmoj strani, a Milošević je uvek na prvoj, svugde.

Znaš li šta je ovde vest? Da su Rusi garantovali za lečenje Miloševića, a Vizbaden i analiza i suđenje za ubistvo premijera, gde je ta vest? Sad je tebe sramota da spomeneš ime Zorana Đinđića zbog toga što je ono postalo džoker. Taj čovek je ubijen u zaveri. Nije to nekom tek tako dunulo, ne ubija se premijer ako nema zavere, ali on je sada postao sakrivalica za sve, štit za sve, bukvalno za sve. I kada su shvatili da ne mogu da unište mit Zorana Đinđića, što je bila njihova prvobitna namera, znači, Đinđića ubili njegovi, Đinđića ubila mafija, prebacili su se na verziju da Đinđića jeste ubila mafija, ali zbog toga što su ljudi u njegovoj okolini bili mafijaši. Đinđić je postao suviše značajan za Srbiju i onda je počeo polako da se gradi jedan lažni kult Đinđića, samo da bi ga do kraja uništili, jer kada se sada izgovori ime Đinđić, ono ne znači ništa – zato što je to džoker. Ljudi koji bi jako mnogo mogli da kažu i o Đinđiću i o njegovoj politici bez ikakvog idolopoklonstva se uništavaju, proglašavaju se mafijašima, kriminalcima, a Đinđića svi koriste. Znači, to je poštapalica za sve i sad mi imamo situaciju da neki Vjekoslav Radović u toj Klopci u kojoj sam ja učestvovala, zamera Kariću što koristi ime Đinđića, Sada on brani Đinđića od Karića. Pa daj čoveče, to je zaista strašno.



















Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)

Kneza Miloša 4, 11000 Belgrade, Serbia
Phone:(+ 381 11) 33-444-25; 33-44-235
office@yucom.org.rs

Copyright © YUCOM 1997 - 2019