Vesti

Peščanik: Milan Antonijević – autorski tekst o izložbi Bogujevci (17.12.2013.)



Ovih dana se u medijima sa žarom pominje izložba koja se održava u Beogradu i izaziva veliku pažnju čak i u Novostima, Kuriru, što bi sve trebalo da bude poželjno. Svaki umetnik koji izazove reakcije kvalitetom svoje umetnosti uspeo je, pomerio je iz udobne fotelje posmatrače, kritičare, javnost, medije.

Izložba fotografija o kojoj govorimo je ona koja će se 18. decembra otvoriti u Kulturnom centru Beograda. Naziv izložbe je “Bogujevci”, a autori su Saranda Jehone i Fatos Bogujevci, koji su 1999. preživeli masakr u Podujevu. Ova kratka najava je bila dovoljan osnov za kritike u medijima, teške reči, pozivanje na očuvanje nacionalnih interesa.

Ovde će mnogi prekinuti čitanje, zločin ih se ne tiče, nema kolektivne krivice, ali verujte, svima nama je teško da pojmimo da smo živeli u državi koja je mogla da učestvuje u ovom i sličnim zločinima. Nastavite da čitate.

Ono što je mene nateralo da iz ugla nekoga ko se bavi ljudskim pravima pišem o ovoj izložbi nije samo moja ljubav prema umetnosti – o tome ću se hvaliti na drugim mestima – već salva diskvalifikacija, poređenja, zahteva za reciprocitetom, koji su se mogli pročitati u Večernjim novostima, Kuriru, a i na brojnim drugim mestima. Naslovi koje smo dobili su bili “Albanska propaganda” u Kuriru, do Večernjih novosti koje govore o “Albanskoj provokaciji u centru Beograda”.

Mediji su ponovo u službi razaranja svake pomisli da normalno preovladava. Mržnja je najjeftinija na ovim prostorima i tu srpska medijska scena nije jedini primer. Prodaja mržnje se dugoročno isplati: možete nesmetano da uništavate živote ljudi, a da vas za to niko ne pozove na odgovornost.

Nekoliko činjenica je neophodno ovde staviti pred vas, a o tome navedeni mediji ćute. Prvo, za zločin u Podujevu je izrečena presuda pred domaćim sudovima. Specijalni sud za ratne zločine je rekao svoje. Ne radi se o dalekoj ruci pravde ili ne daj bože Hagu. Presuda je pravosnažna, odgovorni su konkretni ljudi koji su bili pripadnici Škorpiona. Pročitajte sve dokaze, izjave svedoka, pa onda donosite sud.

Pri tome, sama izložba još uvek nije ni postavljena. Polemiše se o najavi izložbe u Kulturnom centru Beograda, a kritike pišu oni koji je nisu ni pogledali. To smo već videli ranije, da ne nabrajam sve primere: od izložbe Švedske umetnice u CZKD-u, pa do izložbe umetnika sa Kosova u sadašnjem Parobrodu.

I treće, za sada poslednje, potpuno se odustalo od slobode umetničkog izražavanja, koja jeste neprikosnovena. Sve se prenelo na domen politike, politikantstva.

Kulturna razmena Beograda i Prištine nekome očigledno ne odgovara. U svemu se traži politika, diskvalifikuje se unapred, ne otvaraju se pitanja slobode izražavanja, ruše se mostovi saradnje.

Na tragu te kulturne razmene koja se danas pokušava na sve načine sprečiti, želim da evociram i uspomene na vremena koja su bila podjednako napeta. U jeku rata u Bosni i Hrvatskoj, jedan koncert u Prištini 1994. pobudio je veliku pažnju. Bio je to koncert EKV, jedan od poslednjih nastupa Milana Mladenovića. U to turbulentno vreme ljudi su imali osećaj da je neophodno širiti kulturu, da je neophodno pružiti bar privid normalnosti, a priznaćete, ukoliko ste voleli EKV, da je to bio najbolji način da se pošalju pomirljive poruke.

Kako smo prevalili put od zemlje koja je imala šta da ponudi na kulturnom planu, koja je rado prihvatala sve vidove umetnosti, bila otvorena za eksperimente, konceptualnu umetnost – do zemlje u kojoj se kritikuje izložba koju niko od kritičara nije ni pogledao. Kako smo pobegli od slobode izražavanja u umetnosti i došli do zabrana, progona, govora mržnje.

Etika se mora isticati u prvi plan, ona mora biti nametnuta novinarima, da, baš nametnuta, jer kako sada stvari stoje, urednici i novinari koji sebi dopuste da na ovaj način šire mržnju, sami neće spoznati potrebu da se bude etičan.

Verujem da ćemo od njih čuti argumentaciju da ni novinari na Kosovu nisu etični. Reciprocitet u mržnji, reciprocitet u zločinima, bez navođenja pojedinaca, bez onih koji su ubijali, bez onih koji su stradali i bez onih koji su uspeli da izbegnu najgore – poput troje iz porodice Bogujevci iz Podujeva, koji nam svoja iskustva, svoje umetničko viđenje toga predstavljaju u Beogradu.

Nakon svega, ostaje nam da sačekamo izložbu, pogledamo je, donesemo sud i argumentovano započnemo razgovor o umetnosti.


Peščanik.net, 17.12.2013.

Izvor



















Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)

Kneza Miloša 4, 11000 Belgrade, Serbia
Phone:(+ 381 11) 33-444-25; 33-44-235
office@yucom.org.rs

Copyright © YUCOM 1997 - 2019