Vesti

Brutalni čuvari (NIN, 09.10.2014.)



Policija i zloupotreba ovlašćenja

Jedan slučaj policijske prekomerne upotrebe sile, zbog svoje specifičnosti jer je žrtva bio premijerov brat, skrenuo je pažnju na mnogobrojne druge, lišene takve medijske pažnje i adekvatnog sudskog epiloga.

Ne pamti se da je jedan slučaj policijskog grubog delovanja izazvao toliko komentara, osude i polemika, kao što je poslednji slučaj niškog odreda Žandarmerije. Zašto su žandari pretukli Andreja Vučića, brata premijera Srbije, tokom održavanja Parade ponosa u Beogradu, glavno je pitanje kojim se intenzivno bave nadležno organi, mediji i javnost u Srbij. Posle incidenta u kom je prebijen premijerov brat još jednom su izbile sumnje da pripadnici te jedinice MUP-a, čiji su pojedinci poslednjih godina činili krivična dela, na službenim zadacima prekoračuju ovlašćenja. Ali, podesetilo i na mnoge druge primere zloupotrebe ovlašćenja policije, koji nisu zavredili ovoliku pažnju.

Policija u Srbiji suočena je sa problemom da je prati „imidž brutalnosti“ koji postoji još od devedesetih iako je broj incidenata prekomerne upotrebe sile smanjen u poslednjih nekoliko godina ili javnost nije upoznata sa njima. Međutim, pojedinačni incidenti se javljaju. Sigurno, najpoznatiji slučajevi su „Đurđe Zarić“ i „kladionica Monako“. Tokom 2012. godine pripadnici policijske stanice u Zemunu su naneli povrede u predelu glave M.A. dok su trojica policajaca naneli fizičke povrede B.I. iz Bečmena. U 2013. zabeležen je slučaj mladića iz Blaca koji je navodno pokušao da izvrši samoubistvo zbog policijske torture. Blačka policija je odbacila njegovu tvrdnju. U nekoim policijskim stanicama u Srbiji(Pančevo, Kovin, Savski venac) primećeni su nedozvoljeni predmeti(motke, palice, lopate) u prostorijama u kojima se vrše saslušanja građana. U Srbiji postoje pojedinačni slučajevi zlostavljanja koji se tolerišu, a o njima se retko raspravlja.

Šta reći za slučaj Saše Tomović iz Požarevca koja je pre nekoliko dana provela jezivu noć „na trežnjenju“ u policijskoj stanici Savski venac, uprkos tome što je bila bolesna, jer ju je saobraćajac samozvani „specijalista za alkohol“, priveo. Privođenju je prethodio uredno urađen alko-test, koji je pokazivao nula promila, međutim ovim rezultatom „stručni“ saobraćajac nije bio zadovoljan.

Da li „odelo čini čovela“, pa čuvarima reda i mira uliva dodatnu dozu samopouzdanja i adrenalina koje iskaljuju na kome stignu? Otkuda, u stvari, tolika brutalnost?

Ljudsko dostojanstvo, pravo na neprikosnovenost fizičkog i psihičkog integriteta i zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja zajamčeni su Ustavom Republike Srbije, brojnim zakonima, kao i najznačajnijim konvencijama koje je Srbija ratifikovala.

Mađutim, pravni okvir za upotrebu sredstava prinude uređen je sa nekoliko manjkavosti, pre svega u domenu podzakonskih propisa. Nije jasno zbog čega je MUP odlučio da oblast upotrebe sredstava prinude uredi putem dva podzakonska propisa, čime se usložnjava celokupna materija.

U Republici Srbiji danas ne postoji tortura kao organizovana i podsticana pojava, ali postoje pojedinačni slučajevi zlostavljanja koje nadležni organi tolerišu. Žrtve torture, osim pravne zaštite pred domaćim organima, imaju pravo i na pravnu zaštitu pred međunarodnim telima i sudovima, pre svega pred Komitetom protiv torture UN i pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Policijska brutalnost je gotovo u svim zemljama načelno zabranjena, predstavlja krivično delo i prate je adekvatne sankcije. Njeni oblici takođe mogu varirati – od toga da se policajci građanima obraćaju sa nedostatkom elementarnog poštovanja (na „ti“), pa sve do hladnokrvnih fizičkih likvidacija osoba koje smatraju „bezvrednima“. U savremenim zapadnim zemljama se „policijska brutalnost“ najčešće spominje u kontekstu održavanja javnog reda, odnosno u vreme demonstracija i nereda, kada policajci po pravilu koriste fizičku silu kako bi masu razbili na manje delove ili je odvratili od destruktivnog ponašanja. Ovakvih slučajeva u našoj zemlji ima dosta (poput raznih mitinga, organizovanih protesta, gej parade, navijačkih okršaja na utakmicama i slično). U takvim slučajevima nije retkost da dolazi do fizičkih sukoba koji se mogu završiti smrću ili teškim telesnim povredama. Prema zapažanju Saše Đorđevića iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, poslednji incident u Žandarmeriji nije uvod u priču o novom JSO, već o kvalitetu obuke pripadnika policije da koriste silu i o brzini utvrđivanja istine nakon prekoračenja ovlašćenja. „Ovo je ozbiljan test za novog komandanta Žandarmerije jer je reč o prvoj aferi koja nije nasleđena iz prošlosti“, kaže Đorđević.

Stručna analiza, na koju upućuje i Đorđević, već je došla do zaključka da je u nedelju, tokom Parade ponosa, žandarm pogrešno procenio jer je sve moglo da prođe bez ikakvog incidenta samo da se poštovao postupak. Situacija je potvrdila, ukoliko posmatramo priču niške Žandarmerije, da vređanje policijskog službenika(u našem slučaju, pretnja premijerovog brata da će ukinuti Žandarmeriju) najčešće prethodi nekontrolisanoj upotrebi sile. Time se potvrđuje stav da „kratak fitilj“ kao posledica stresa ili nekog drugog razloga može da predstavlja posrednu uzrok porasta broja upotrebe sredstava prinude što je uočeno nakon 2006. Međutim, rast upotrebe sredstava prinude, kako navodi Đorđević, može da znači da policija bolje uređuje statistiku prekoračenja policijskih ovlašćenja. Upravo se sada akcenat stavlja na efikasnost istrage u ovakvim slučajevima. Odnosno, hoće li doći do očekivanog epiloga samo zato što se radi o nekome ko je izazvao pažnju javnosti, za razliku od slučajeva gde takve pozornosti nije bilo.

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava upozorava da je i ranije bilo primera koje je zabeležila kamera, poput pomenutog slučaja upada u kladionicu Monako i prebijanja zatečenih momaka od strane policije, koji se dogodio pre četiri godine, a da još nema sudskog epiloga. Antonijević ističe da postupak često zastane kod unutrašnje kontrole koja kaže da nema elemenata prekoračenja dozvoljene upotrebe sile.

Međutim, tamo gde su dokazi toliko indikativni, poput snimka kamere, tužilaštvo nema nijedan izgovor da takav postupak ne vodi. U slučaju da neko sam pokrene krivični postupak za prekoračenje ovlašćenje, policija odmah pokreće postupak za napad na službeno lice.

Upadljivo ćutanje tužilaštva, recimo posle premlaćivanja lozničkog inženjera Borka Burmazovića, kao i šestoro gostiju u zemunskoj kladionici Monako, od kojih su neki završili u Urgentnom centru, budi sumnju da ovaj organ gonjenja zatvara oči pred torturom policije. Tužilaštvo ima potpuno pasivan odnos prema torturi koju policija vrši prema građanima. „Indikativno je da tužilaštvo, u slučaju batinanja gostiju u kladionici, nije htelo da reaguje dok ne dobije izveštaj Unutrašnje kontrole(UK) MUP-a. A tužilaštvo ne mora da čeka ishod istrage UK. Čak i da UK nađe da nije bilo prekomerne upotrebe sile, to ne vezuje ruke tužilaštvu. Uostalom, postoji snimak događaja u kladionici.“, ističe Antonijević, uz ocenu da „to nije dobro ni za policiju jer tako skreće odijum sa lošeg pojedinca na celu službu, a ni za građane jer se kod njih stvara osećaj nesigurnosti“.

Policijskoj brutalnosti trebalo bi stati na put i zaustaviti ničim izazvano bahato ponašanje organa čije bi glavno zaduženje trebalo da bude bezbednost i blagostanje naroda. Jer, tortura u jednom slučaju i prema pojedincu se sutra može pretvoriti u torturu prema svima nama. Bliska prošlost nas na to opominje.

Izvor



















Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)

Kneza Miloša 4, 11000 Belgrade, Serbia
Phone:(+ 381 11) 33-444-25; 33-44-235
office@yucom.org.rs

Copyright © YUCOM 1997 - 2019