Saopštenja YUCOM-a

Osvrt YUCOM-a na intervju Sonje Liht od 07.08.2008



U izjavi agenciji Tanjug, koju je 7. avgusta prenela beogradska Politika, Sonja Liht, predsednica UO Politike AD i Beogradskog fonda za političku izuzetnost, govorila je o stanju i tendencijama na medijskoj sceni Srbije i osvrnula se na veoma značajni problem uloge medijskog javnog servisa.

Imajući u vidu da ta uvek aktuelna tema čini neophodnom široku javnu raspravu, kao i činjenicu da je gospođa Liht u svom izlaganju iznela niz stavova koji potrebu za takvom raspravom čine još akutnijom, u JUKOM-u je sačinjen osvrt na njen intervju i poslat Politici, obzirom da je i predmetni intervju objavljen u tom listu.
Budući da osvrt do danas, 12. avgusta 2008. godine u Politici nije objavljen, JUKOM je odlučio da ga ovim putem stavi na uvid javnosti.


* * *

Javni servis brana monopolu u medijima

(Politika, 7. avgust, str. 8)

Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost i Upravnog odbora Politike a.d. Sonja Liht je u izjavi datoj Tanjugu je ocenila da Srbiji potreban jak medijski javni servis, kako bi se izbegla monopolizacija i tabloidizacija medija. Misleći na javni servis, gospođa Liht je pre svega mislila na Tanjug, „televiziju“ i „donekle na Politiku“. Kao primer „izvitoperenja“ medijske scene koje nije u skladu sa demokratskim principima, gospođa Liht je navela Ameriku, upravo zbog toga što „tamo ne postoji uticajan javni servis“.

Ostavljajući po strani njene druge ocene koje se odnose na tabloidizaciju, transparentnost i „mardokizaciju“ medija, ali i „važne uloge medija“ koja „mora biti rad na poboljšanju nezasluženo loše reputacije države, kako na spoljnopolitičkom, tako i na unutrašnjem planu“ jer takve ocene zaslužuju da budu predmet ozbiljne javne rasprave, ovog puta bismo se osvrnuli isključivo na očigledno pogrešno shvaćen pojam javnog servisa. Naime, gospođa Liht verovatno nije u potpunosti shvatila i jasno razgraničila pojmove kao što su javni servis i državna svojina nad medijima. Kad se neshvatanje ove razlike pomeša sa nedovoljno znanja o profesionalnom izveštavanju medija, etičkim normama i, suprotno tome, propagandom u ime određenih političkih ciljeva, dobije se jedno uprošćeno shvatanje slobode izražavanja kroz medije koje kontroliše država u ime objektivnosti, što je u stvari osnovna teza gospođe Liht.

Pravo na slobodno izražavanje mišljenja je jedno od fundamentalnih ljudskih prava garantovanih ne samo relevantnim međunarodnim dokumentima (od Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima do Evropske konvenecije o ljudskim pravima) nego i domaćim propisima, pre svega Ustavom Republike Srbije, te je i u tom smislu gospođa Liht apsolutno slobodna da iznese svoj stav bez obzira koliko da je on sporan. Međutim, kao predsednici Upravnog odbora Politika a.d. pre svega bi joj etika nalaga da o ovom pitanju nešto i sazna pre nego što formira stav i iznese ga u javnost, jer autoritet njene pozicije može građane ove zemlje, na koje toliko voli da se poziva, dovede u veliku konfuziju. Zato nam je dužnost da čitaocima, ali i Sonji Liht skrenemo pažnju na nekoliko propisa koje bi trebalo da pročita pre nego što se upusti u raspravu i davanje ocena na ovu temu. To su, pre svega, Zakon o javnom informisanju Republike Srbije, Zakon o radodifuziji, Zakon o Javnom preduzeću Novinska agencija TANJUG, a pre svega Ustav Republike Srbije.

Na osnovu člana 14. Zakona o javnom informisanju koji je usvojen 22.aprila 2003. godine „Osnivači javnog glasila ne mogu biti, ni posredno ni neposredno, država i teritorijalna autonomija, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, osim ukoliko je to predviđeno posebnim zakonom kojim se uređuje oblast radiodifuzije. Izuzetno od stava 2. država može posebnim zakonom osnovati novinsku agenciju.”

„Javna glasila čiji su osnivači država i teritorijalna autonomija, ili ustanova, odnosno preduzeće koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili javno glasilo koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, a na koja se ne primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje oblast radiodifuzije, prestaju sa radom u roku od tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.”

Zakon o Javnom preduzeću Novinska agencija TANJUG, usvojila je Savezna skupština u februaru daleke 1995. godine, a potpisao ga je tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić. Taj zakon predviđa upravo ono što gospođa Liht pruželjkuje kao sređivanje medijske scene Srbije: “Javno preduzeće Novinska agencija Tanjug obavlja delatnosti, odnosno poslove od javnog interesa u oblasti javnog informisanja utvrđene ovim zakonom.” Kao i: „Tanjug posluje sredstvima u državnoj svojini.”

“Javni servis” je definisan isključivo u “Zakonu o radiodifuziji” koji je usvojen 19. 07. 2002. godine i pretrpeo šest izmena, od kojih je poslednja usledila 06.10.2006. Po ovom zakonu, „programi koji se proizvode i emituju u okviru javnog radiodifuznog servisa su od opšteg interesa i obuhvataju programe informativnog, kulturnog, umetničkog, obrazovnog, verskog, naučnog, dečjeg, zabavnog, sportskog i drugih sadržaja, kojima se obezbeđuje zadovoljavanje potreba građana i drugih subjekata i ostvarivanje njihovih prava u oblasti radiodifuzije. Programima koji se proizvode i emituju u okviru javnog radiodifuznog servisa mora da se obezbedi raznovrsnost i izbalansiranost (međusobna usklađenost ili usaglasenost) sadržaja kojima se podržavaju demokratske vrednosti savremenog društva, a naročito poštovanje ljudskih prava i kulturnog, nacionalnog, etničkog i političkog pluralizma ideja i mišljenja.”

Jedna od najvažnijih obaveza javnog radiodifuznog servisa u ostvarivanju opšteg intresa je da obezbedi da programi koji se proizvode i emituju, a posebno programi informativnog sadržaja, budu zaštićeni od bilo kakvog uticaja vlasti, političkih organizacija ili centara ekonomske moći.

Osim toga, nosioci javnog radiodifuznog servisa su dužni da pri proizvodnji i emitovanju informativnih programa poštuju princip nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata, da se zalažu za slobodu i pluralizam izražavanja javnog mišljenja, kao i da spreče bilo kakav oblik rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, ili netrpeljivosti u pogledu seksualne opredeljenosti.

Samo finansiranje javnog radiodifuznog servisa je zapravo način koji bi trebalo da garantuje ovu njegovu ulogu. Tako Zakon predviđa da „Za finansiranje delatnosti ustanova javnog radiodifuznog servisa koje se odnose na ostvarivanje opšteg interesa utvrđenog ovim zakonom, plaća se radio-televizijska pretplata.” Ostali poslovi iz okvira drugih delatnosti se finansiraju na različite načine kao što je proizvodnja i emitovanje ekonomsko-propagandnog programa; proizvodnja i prodaja audiovizuelnih programa (emisija, filmova, serija, nosača zvuka i dr.); proizvodnja drugih programskih usluga (teletekst i dr.); organizovanje koncerata i drugih priredbi; obavljanje drugih delatnosti utvrđenih statutom i iz drugih izvora u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu izjavu predsednice Beogradskog fonda za političku izuzetnost i predsednice Upravnog odbora Politike a.d. o potrebi da Tanjug, Politika i „televizija” budu javni servisi i navedene zakonske odredbe, ne možemo se oteti utisku da ova izjava gospođe Liht - ma koliko bila u suprotnosti ne samo sa pozitivnim zakoskim propisima - ipak ima jednu mnogo opasniju poruku: pledirajući za objektivno i nepristrasno novinarstvo, protiv propagande i tabloidizacije medija, gospođa Liht kao simbole profesionalizma i objektivnosti preporučuje da ulogu javnog servisa preuzmu oni mediji koji su u vreme Miloševićevog režima u ime državnih interesa igrali najprljaviju propagandističku ulogu i bili stub njegovog režima.

Komitet pravnika za ljudska prava
Biljana Kovačević-Vučo, predsednica

Beograd, 08. 08. 2008



















Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)

Kneza Miloša 4, 11000 Belgrade, Serbia
Phone:(+ 381 11) 33-444-25; 33-44-235
office@yucom.org.rs

Copyright © YUCOM 1997 - 2019