Saopštenja YUCOM-a

Saopštenje povodom dobijenog slučaja V.A.M. protiv Srbije



Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM dobio je prvi spor protiv države Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Presudom Evropskog suda za ljudska prava utvrđeno je da je država Srbija povredila prava iz člana 6, 8 i 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek.

Po odluci suda, a na zahtev YUCOMa identitet žrtve je u ovom slučaju zaštićen.

YUCOM naglašava da je ovo je prva presuda u kojoj je Evropski sud za ljudska prava meritorno odlučio o povredi prava garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, a kojom se Srbija obavezuje da prekine sa kršenjima navedenih prava i isplati naknadu žrtvi.


MEDIJSKA POKRIVENOST USPEHA YUCOM-A



Politika, 16. mart, 2007. godine

NOVA PRESUDA PROTIV REPUBLIKE SRBIJE U STRAZBURU

Preko suda u Strazburu do svog deteta

Majci koja zbog neefikasnosti suda nije viđala dete osam godina Evropski sud dosudio naknadu od 15.000 evra.

Država će platiti i 4.350 evra za troškove postupka. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je ovih dana i drugu presudu na štetu Srbije zbog toga što naši sudovi nisu okončali spor zbog koga je jednoj majci godinama bilo uskraćeno roditeljsko pravo.

Iako je Četvrti opštinski sud u Beogradu još jula 1999. godine doneo privremenu meru po kojoj do konačne presude o starateljstvu ima prava da dva puta mesečno viđa kćerku, majci je to bilo nedostižno gotovo osam godina. Kontakte majke sa kćerkom sprečavao je otac kome nalog suda nije mogao da bude uručen, jer u glavnom gradu eto, nisu mogli da ga nađu ni sud, ni policija, ni socijalne službe. Sve što nije moglo da se uradi za toliko godina, posle ove presude moraće da se završi za tri meseca.

– Reč je o presudi u slučaju V.A.M., a, kako je u pitanju osetljiva porodična stvar, Evropski sud je predmet vodio pod inicijalima. U izvršenju odluke o poveravanju deteta na čuvanje drugom roditelju sud je konstatovao povredu članova 6. (stav 1), 8. i 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima. To znači da je u slučaju gospođe V.A.M. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pravo na poštovanje porodičnog života i pravo na delotvorno pravno sredstvo, objašnjava dr Slavoljub Carić, zastupnik Srbije pred sudom u Strazburu.

U čemu je greška države

Porodična drama započinje tako što je, kako objašnjavaju upućeniji u slučaj, otac oteo dete od majke, odveo ga na letovanje posle čega je žena izgubila svaki kontakt sa kćerkom. Na raspad braka i onemogućavanje da viđa dete uticalo je, čini se, i to što je V.A.M. inficirana HIV-om, navodi se, pored ostalog, u saopštenju suda u Strazburu.

Iako ova činjenica nekima može izgledati kao opravdanje za postupke oca, pomenuti sud ne deli takvo mišljenje. Podsećajući šta su sve prošle majka i kćerka i uzimajući u obzir majčino zdravstveno stanje, kao da ne mogu da se načude što su domaći organi, umesto da pokažu vanrednu ažurnost u sprovođenju donete mere, konstantno propuštali da primene sredstva i obavežu oca da postupi po nalogu suda.

Gde je u ovom konkretnom slučaju pogrešila država?

– Evropski sud kaže da je osnovna greška bila što je Četvrti opštinski sud propustio da iskoristi proceduralna sredstva koja ima na raspolaganju i obezbedi okončanje postupka. Propušteno je da se realizuje privremena mera kojom je majci omogućeno da viđa dete i koja je doneta 23. jula 1999. godine. Mera nije izvršena i sud u Strazburu konstatovao je da je učinjena povreda. Gospođa V.A.M. tražila je 30.000, a dobila 15.000 evra. To će morati da plati država, kao i 4.350 evra za troškove postupka. To je pravična naknada, ali mnogo je značajnija druga mera koja traži da domaći sud uloži maksimalan napor da se ceo postupak dovede do kraja, dakle da se privremena mera i realizuje, smatra državni zastupnik.

– U presudi koja još nije pravosnažna (po isteku tri meseca nastupa pravosnažnost) konstatuje se da Srbija u svom pravnom sistemu nema efikasno pravno sredstvo za ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku. Najveći broj predstavki naši građani upućuju upravo iz tog razloga. Obraćanje predsednicima sudova, Ministru pravde ili Nadzornom odboru ne može se smatrati dovoljno adekvatnim sredstvom. Moguće je da će ovakvih slučajeva biti i ubuduće, a da bi se izbeglo da država sporove gubi i plaća naknade mora obezbediti efikasno sredstvo za ubrzanje postupka, kaže Carić.

Kad se nezadovoljna stranaka čiji se predmet godinama ne rešava obrati Nadzornom odboru, to telo može da načini uvid u spise predmeta i preporuči sudu da postupa ekspeditivnije, ali ne može da deluje preventivno, niti licu koje trpi zbog odugovlačenja postupka dodeli adekvatnu naknadu.

Dr Slavoljub Carić potvrđuje da je Komisiji za reformu pravosuđa ponovo dostavio inicijativu da se, izmenama i dopunama odgovarajućih zakona, nedostatak otkloni. Inače, i ovu kao i prethodnu presudu na štetu države (u slučaju Matijašević) zastupnik će kao svojevrsno upozorenje uputiti na adrese svih sudova u Srbiji.

Sve više tužbi

Evropskom sudu do sada je upućeno više od 1.800 tužbi, neke su podnete poodavno pa se uskoro očekuju i nove odluke.

– Lane je službi zastupnika dostavljeno 40 tužbi na izjašnjenje, što naravno ne znači da će ove godine biti doneto i toliko presuda. Trenutno u radu imamo oko 50 predmeta, ali broj će svakako da raste. Jedan predmet nekad sadrži i više predstavki, a takav je slučaj koji se odnosi na sud u Novom Pazaru gde u okviru jedne zapravo imamo šest predstavki.

Sem naknade i sudskih troškova od 20.000 evra, koliko država mora da plati, sagovornik kaže da je važnija pouka za ubuduće.

– Osnovno je da se i privremene mere i postupci pred sudovima moraju na efikasan način izvršavati i završavati, a pogotovo u porodičnim stvarima, radnim sporovima i drugim osetljivim slučajevima. S druge strane, u slučajevima gde nije bilo efikasnosti kao ovde i kada je država osuđena da plati određenu naknadu i preduzme druge individualne mere, važno je da se po tim nalozima Evropskog suda postupi savesno i da se u roku do tri meseca presuda izvrši. Važno je i stalno ukazivati na potrebu da se izmeni zakonodavstvo što je, kao opšta mera, predviđeno u samoj presudi – kaže Carić, uz opasku:

– Evropski sud ne treba shvatiti kao nešto što nam je nametnuto, to je sada sastavni deo našeg sistema, instanca koja postoji iznad domaćih sudova. Istina je da ne može da ukine domaću presudu, niti da po automatizmu izmeni domaći propis, ali može da utiče na promenu zakona i drugačiju praksu sudova.

U Americi sudija plaća grešku

U prvom sporu koji je država izgubila u Strazburu pre pola godine zbog nepoštovanja prava na pretpostavku nevinosti u slučaju Matijašević, Evropski sud oštećenom nije dosudio naknadu, a država je bila obavezna da plati samo sudske troškove od 662 evra. U ovom slučaju država oštećenoj V.A.M treba da isplati 15.000 evra, ali i sudske troškove od 4.350 evra. Ko će to da plati?

Uredba o zastupniku Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava propisuje da se u slučajevima kada država izgubi spor isplata naknade vrši iz sredstava organa Republike Srbije čiji su akti prouzrokovali kršenje ljudskih prava i doveli do postupka u Strazburu. U ovom slučaju postupak se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, pa bi po bilo logično da taj sud plati navedeni iznos.

Međutim, u budžetima domaćih sudova nisu predviđene stavke za plaćanje sudskih grešaka koje posle, po tužbi građana, ispravlja Evropski sud. Ni u republičkom budžetu nisu izdvojena posebna sredstva za ove namene, iako se moglo očekivati da država može da spor izgubi. U takvoj situaciji, smatra Carić, verovatno će se novac obezbediti preko Ministarstva pravde i Ministarstva finansija i to iz budžeta. Da postoji državni fond za ove namene bilo bi lakše, jer bi i država naknadno zbog propusta u radu konkretnog suda docnije mogla da takvom sudu umanji sredstva.

U pojedinim državama SAD, navodi dr Carić, u slučajevima sudskih grešaka postoji sistem koji „lupi po džepu konkretnog sudiju koji je vodio postupak”, umanjuje mu se plata i sličnim merama sankcionišu previdi. (Marija Petrić)

************************************************************************

B92, 21. mart, 2007. godine
Strazbur: Građanka vs država Srbija

Strazbur - Evropski sud za ljudska prava doneo prvu presudu protiv Srbije, kojom se ona obavezuje da isplati nadoknadu oštećenoj strani.
Presuda se tiče žalbe V.A.M. na dužinu i nepravednost procedure za razvod braka i starateljstvo nad detetom iz braka, čime je osam godina sprečena da viđa dete jer je zaražena HIV-om. Presuda u sporu V.A.M. protiv države Srbije doneta je 13. marta i, prema njoj, država je dužna da oštećenoj isplati 15.000 evra na ime nematerijalne štete, kao i sudske troškove od 4.350 evra. Natalija olić, advokatica Komiteta pravnika za ljudska prava, koji je pred Evropskim sudom za ljudska prava zastupao oštećenu, rekla nam je da je sud u Strazburu meritorno odlučio o povredi prava garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i obavezao državu da prekine sa kršenjima navedenih prava i isplati naknadu žrtvi.

"Konkretno, reč je o povredi člana 8, člana 6 i člana 13, koji se odnosi pre svega na nemogućnost pristupa pravdi i suđenje u jednom razumnom roku", kaže ona.

"Žena je podnela žalbu pre svega zbog toga što je pred našim sudom pokrenula određeni postupak koji, evo, ulazi u devetu godinu. Znači, taj period od devet godina sigurno nije razuman rok, tako da je utvrđeno da je i te kako pretrpela određenu štetu", kaže olićeva. Presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu odnosi se na državu Srbiju, ali ne i na konkretni sud u kome se sporni proces vodi. To znači da je beogradski Opštinski sud ovom presudom samo upozoren na kršenje ljudskih prava, i to kada je reč o pravima na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravično suđenje i na delotvorni pravni lek.

"Ovde je poenta samo da se utvrdi povreda i da se ukazuje da sud mora da vodi računa da prava koja su zagarantovana Konvencijom ne mogu da se krše. To je suština, a kako će presuditi naš sud - to ćemo videti", rekla je ona.

Natalija olić kaže da je oštećena, čiji je identitet zaštićen, sa zadovoljstvom primila presudu Evropskog suda za ljudska prava, ali da joj je najbitnije kako će i kada biti završen proces pred domaćim sudom.

"Srećna je bila što je, ipak, na neki način ostvarila neko pravo i dokazala da su joj ovde prava prekršena. Međutim, ona nema satisfakciju samo u novcu, i dok se ne završe postupci u zemlji - ovo nije kraj", kaže olićeva.

Državni zastupnik pred Evropskim sudom dužan je da se postara da presuda bude izvršena, kaže ambasadorka Srbije u Strazburu Slađana Prica i precizira da ceo proces prati Komitet ministara Saveta Evrope. "Gospođa u ovom slučaju će, kao strana u sporu, biti obaveštena o presudi, kao i državni agent", kaže ona.

"Državni agent je dužan da u vrlo kratkom roku obavesti Komitet ministara Saveta Evrope i telo za praćenje izvršenja presuda da li je izvršena ta individualna mera, u smislu plaćanja novčane nadoknade. I to ne samo pismom ili usmenim izjašnjavanjem predstavnika, već i konkretnim dokazom – sve do kopije uplatnice", kaže Prica.

efica stalne misije Srbije u Strazburu kaže da, iako ne postoje konkretne sankcije u slučaju neizvršenja presude, države se u ovakvim slučajevima trude da to ipak učine kako ne bi postale predmet međunarodne osude. Podsećamo da svaki pojedinac, nevladina organizacija ili grupa lica, može da podnese tužbu Evropskom sudu za ljudska prava, ukoliko smatra da je njegova država prekršila odredbe Konvencije za ljudska prava.

Sud za ljudska prava u Strazburu je u periodu od 2004. do 2007. godine, od ukupno 1.915 podnetih tužbi građana protiv države Srbije, prihvatio 46, a većina njih odnosi se na predugo trajanje procesa pred domaćim sudovima.

************************************************************************

Danas, 21. mart, 2007
Jukom dobio spor protiv Srbije

Beograd - Komitet pravnika za ljudska prava dobio je prvi spor protiv države Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, a sud je na zahtev Jukoma, odlučio da identitet žrtve bude zaštićen, saopštio je danas Jukom.

"Evropski sud za ljudska prava je presudio da je u ovom slučaju država Srbija povredila pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravo na pravično suđenje i pravo na delotvorni pravni lek", kaže se u saopštenju. Ovo je prva presuda u kojoj je Evropski sud za ljudska prava meritorno odlučio o povredi prava garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. "Srbija se presudom obavezuje da prestane sa kršenjima navedenih prava i isplati naknadu žrtvi", navodi se u saopštenju. (U. R.)

************************************************************************

Blic, 21. mart, 2007. godine

Odluka Evropskog suda u Strazburu protiv Srbije
Pravda za HIV pozitivnu majku

BEOGRAD - Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je presudu kojom Srbiji nalaže da plati kaznu od 14.000 evra.

Kako je saopšteno iz tog suda, presuda se tiče žalbe V.A.M. na dužinu i nepravednost sudske procedure za razvod braka i starateljstvo nad detetom iz tog braka. Ona je zaražena HIV-om i već osam godina sprečena da viđa dete. Presuda u sporu V.A.M. protiv države Srbije doneta je 13. marta. Prema rečima Biljane Kovačević-Vučo, predsednice Komiteta pravnika za ljudska prava Jukom (organizacije koja je zastupala oštećenu), ovaj sudski proces traje pred našim pravosuđem više od osam godina. Država je kažnjena isplatom nadoknade, tačnije kaznenim penalima, jer žrtva i oštećeni za sve to vreme nisu uspeli da ostvare svoja prava.

- Otac deteta izvršio je pored otmice, i čitav niz protivzakonitih radnji. Majka, koja u ovom pocesu predstavlja oštećenu stranu i vodi postupak, tužila je državu Sudu u Strazburu jer nije bila zadovoljna ponašanjem organa koji je trebalo da je zaštite - kaže Kovačević-Vučo.
Presuda Suda u Strazburu neće okončati spor koji će nastaviti pred srpskim sudovima. Država je po presudi i posebnom nalogu Evropskog suda dužna i da ispuni niz mera i postupaka koje je trebalo ranije da uradi kako bi proces efikasnije privela kraju.

- Sud u Strazburu naveo je u presudi da je država Srbija povredila prava koja su građanima zagarantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Naši postupci jako dugo traju i mi već imamo nove sudske odluke u izgledu. Država će tek plaćati loš rad i sporost pravosuđa - rekla je juče za „Blic“ Kovačević-Vučo. (N. E.)

***********************************************************************
24 sata, 21. mart, 2007. godine

Sud u Strazburu doneo prvu presudu protiv države Srbije

PRESUDA - Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je prvu presudu protiv države Srbije, presudu kojom se država obavezuje da prekine s kršenjima ljudskih prava i isplati nadoknadu žrtvi, čiji je identitet u ovom slučaju zaštićen. Prema saopštenju suda, presuda se tiče žalbe V.A.M. na dužinu i nepravednost sudske procedure za razvod braka i starateljstvo nad detetom iz tog braka, zbog čega je već osam godina sprečena da viđa dete zbog toga što je zaražena HIV-om. Presuda u sporu V.A.M protiv države Srbije doneta je 13. marta. - Ovo je prva presuda Srbiji za konkretno kršenje ljudskih prava, prilikom čega je sud ušao u suštinu slučaja - kaže Milan Antonijević iz Jukoma.
Presudom je utvrđeno da je država Srbija povredila prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravično suđenje i na delotovorni pravni lek.

**********************************************************************

Danas, 23. april, 2007. godine

Sprovođenje presude Evropskog suda u Strazburu u sporu građanke V.A.M. protiv države Srbije

Susret majke i ćerke posle osam godina

Beograd - Centri za socijalni rad Zemun i Stari grad, uz pomoć tima u kojem se nalaze psiholog, pedagog i socijalni radnik pripremaju susret majke i ćerke, u slučaju V.A.M., koje se nisu videle čitavih osam godina.
Slučaj V.A.M. je prvi slučaj koji je država Srbija izgubila pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Ovaj sud je 13. marta ove godine doneo presudu po žalbi građanke V.A.M. na dužinu i nepravednost procedure za razvod braka i starateljstvo nad detetom iz braka, čime je osam godina sprečena da viđa dete, jer je zaražena HIV virusom. Na zahtev tužiteljke njen identitet je zaštićen. Država Srbija je dužna da oštećenoj isplati 15.000 evra na ime nematerijalne štete, kao i sudske troškove od 4.350 evra.

Kako za Danas objašnjava advokat Natalija olić iz JUKOM, u toku je priprema susreta majke i ćerke, a sa devojčicom radi tim u kojem se nalaze psiholog, pedagog i socijalni radnik, jer je na poslednjem ročištu u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu ocu dvanaestogodišnje devojčice uručeno izvršno rešenje, po kojem majka ima pravo da vidi dete.

- Postupak se vodi od 1999. godine, ali je otac devojčice izbegavao da primi sudski poziv, jer je sudu ostavio adresu na kojoj nije živeo. Tek posle obraćanja sudu u Strazburu počeli su da se primenjuju postojeći mehanizmi, pa je tuženi pronađen i redovno se pojavljuje na suđenjima. Bila je doneta privremena mera da majka ima pravo da vidi dete, ali je on odbijao prijem tih rešenja, pa mu je izvršno rešenje uručeno na suđenju - kaže olić. Ona ističe da se sada vidi razlika u postupanju suda u odnosu na vreme pre presude Evropskog suda za ljudska prava, jer se suđenja sada zakazuju u razumnom roku, na mesec dana, stranke se pozivaju ne samo u sud nego i u Centar za socijalni rad, jer sud ne može da donese odluku bez mišljenja Centra.

- Sud sada radi ono što je trebalo da radi pre sedam godina - rekla je olić.

Suđenjima prisustvuje i sprovođenje presude nadgleda pravni zastupnik Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu Slavoljub Carić. On za Danas naglašava da očekuje da će se po presudi suda u Strazburu postupak pravosnažno okončati u razumnom roku. - Potrebna je asistencija Centra za socijalni rad i nadam se da će se suđenje završiti u razumnom roku - rekao je Carić. Po njegovim rečima, ne bi trebalo da bude problema u isplati naknade nematerijalne štete građanki V.A.M., a država Srbija na planu opštih mera mora da donese zakon da se postupci okončavaju u razumnom roku i da se odredi naknada ako se to ne ispoštuje. Carić naglašava da bi ta odredba, prema kojoj viši sud ima pravo nadzora nad nižim sudom, trebalo da bude ubačena u Zakon o uređenju sudova. Pravni zastupnik Srbije ističe da je ove godine Evropskom sudu protiv Srbije stiglo devet predmeta, 2006. ih je bilo 40, dok je 2005. bilo pet predmeta. Od svih ovih predmeta samo su tri okončana - slučaj Durlić, ekerović i Perdu. (A. Roknić)


*******************************************************************
Radio Slobodna Evropa, 22.jul, 2007. godine

Sve više tužbi Evropskom sudu za ljudska prava

Broj građana s područja Zapadnog Balkana, koji pravdu traže pred Evropskim sudom za ljudska prava, iz godine u godinu se povećava. U Srbiji je godišnji prosjek 1.500, u Hrvatskoj preko 600, iz Bosne i Hercegovine je samo prošle godine poslano 16.000 tužbi. Na šta se tuže građani, da li je evropski efikasniji od domaćih sudova, da li države u regiji poštuju odluke najviše evropske instance za ljudska prava?

Sud za ljudska prava u Strasbourgu je u današnjem izgledu ustanovljen 1. novembra 1998. godine, zamijenivši time dotada postojeću Evropsku komisiju za ljudska prava koja je osnovana 1954. godine. Ovo je najviša evropska sudska instanca u oblasti ljudskih prava, gdje Evropljani, nezadovoljni presudama svojih sudova, mogu tražiti pravicu, što bi rekli Zagorci. Sudije, kojih ima koliko i država članica, bira Vijeće Evrope. Trenutan broj je 46, jer neke države, poput Lihtenštajna na primjer, zastupaju druge članice, u ovom slučaju vicarska. Sudije, međutim, rade neovisno od države iz koje dolaze, po slovu zakona i savjesti. Za razliku od Evropskog suda pravde, gdje se u prosjeku jednom sedmično donosi jedna presuda, znači 52 godišnje, Sud za ljudska prava u Strasbourgu morao je, zbog ogromnog broja predmeta, promijeniti svoja pravila. Umjesto dotadašnje trojice, sada presudu može donijeti i jedan sudija. Ukoliko se pojavi slučaj sličan nekome koji je već bio pred sudom, primjenjuje se odluka iz predhodnog ročišta.

* * * * *

I dok iz zemalja takozvane stare Evrope, pred Sud u Strasbourgu stižu predmeti koji se bave zaštitom ljudskih prava homoseksualaca na primjer, sa Balkana su to najčešće tužbe iz oblasti stanarskih, ratnih i radnih prava, te pitanja starih ušteđevina. O razlikama među zapadnoevropskim zemljama i onim balkanskim govori i sljedeći podatak. Evropskom sudu se iz Nizozemske godišnje žali 0,003 posto stanovnika, iz BiH skoro 1 posto. O konkretnim primjerima iz svake države ponaosob naši su reporteri zabilježili različite slučajeve.

Hrvatska - samo prošle godine više od 1.000 zahtjeva

U hrvatskom Ministarstvu pravosuđa potvrđuju da je validnim proglašeno i zaprimljeno 606 novih tužbi protiv države Hrvatske. Prednjače prigovori zbog dugotrajnosti sudskih procesa na nacionalnim sudovima, druga najbrojnija grupa su neriješeni stanarski predmeti, a treća – bivše štediše Ljubljanske banke. Ankica Barbir Mladinović bilježi:

Otkako je Hrvatska 1997. godine potpisala Konvenciju o suradnji s međunarodnim sudom za ljudska prava u Strasbourgu, sve više obespravljenih građana svoju zadnju šansu vide upravo u tom sudu, kaže voditeljica splitskog Centra za razvoj demokracije Semina Lončar:
„Svaki građanin, kad ga vidiš na televiziji, kaže – idem do Strasboura. Ljudi misle da se tamo dođe i sve se riješi.“

Zastupnica Republike Hrvatske pred Europskim sudom sudom za ljudska prava Stefica Stažnik kaže da Hrvati svoju državu najčešće tuže zbog izostanka poštenog suđenja na domaćim sudovima:

„I to prije svega na dužinu postupka. Isto tako, tu se pojavljuju i zahtjevi povrede prava na pristup sudu, kao i nedostupnost određenih pravnih sredstava.“

Semina Lončar ističe da je jako puno hrvatskih građana srpske nacionalnosti koji se obraćaju Europskom sudu, uglavnom zbog izgubljenih stanarskih prava, raznih ratnih odšteta i konvalidacije radnih prava:
„Na Evropskom sudu je bilo preko 2.000 tužbi u kojima se tražilo da se ponove sudski postupci kojima im je uzeto stanarsko pravo, a u kojima oni niti su sudjelovali, niti su znali da se taj postupak protiv njih vodi.“

Dodaje da je broj njihovih tužbi pema Strasbourgu sve veći i zbog nove prakse Ustavnog suda Republike Hrvatske:

„Ustavni sud je samoinicijativno uveo novu sudsku praksu, a to je da odbija ili da odbacuje sve zahtjeve koji se tiču konvalidacije staža, naknade štete za uništenu imovinu i povrata stanarskih prava.“

No, većina tih građana, kaže Lončar, razočarana je i odlukama Europskog suda koji je dosad od silnih tužbi uvažio možda svega dva-tri posto njih, a većinu odbija uz obrazloženje da su se navodni štetni događaji dogodili prije studenog 1997. godine, dakle prije no što je Hrvatska potpisala Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda:
„Tamo gdje je štetni događaj nastao prije potpisivanja konvencije, Evropski sud to sve odbija i odbacuje, jer se Hrvatska u to vrijeme nije bila dužna pridržavati konvencije koju tada nije bila potpisala.“

Pravdu u Strasbourgu potražio je i Jovan Aleksić iz Zadra, koji je 1991. godine, s dijagnosticiranim karcinomom, otišao sa suprugom na liječenje na VMA u Beograd i šest mjeseci se zbog bolesti i prekinutih puteva nije mogao vratiti u svoj stan u Zadru, a kad je došao, stan je već bio nasilno zauzet. Aleksić se za njega bori već punih 16 godina na hrvatskim sudovima, a lani se obratio i europskom, no prije mjesec dana i odande je dobio odbijenicu:

„Sud je konstatirao da sam bio na liječenju, imam pet kilograma materijala i dokumenata i sve je u redu, međutim, sud se drži toga da nisam na vrijeme podnio tužbu za iseljenje ovog a što je bio bespravno u mom stanu.“
Zastupnica Republike Hrvatske pred sudom u Strasbourgu tefica Stažnik potvrđuje da je hrvatska na tom međunarodnom sudu, s obzirom na masu tužbi, zasad izgubila tek manji dio sporova:

„U prošloj godini Evropski sud je donio 21 negativnu presudu. Dok je u 357 predmeta utvrdio da nema povrede od strane države.“ Pojašnjava da i procedura na europskom sudu poprilično traje: „Od trenutka kada zahtjev podnositelja dođe pred evropski sud do trenutka kada dođe meni kao zastupnici vlade, prođe jedna godina. Ni Evropski sud, zbog velike količine, ne može vrlo ažurno rješavati te predmete.“

Odštete koje je Hrvatska dosad isplaćivala po izgubljenim sporovima, iznosile su između 1.500 do 18.000 eura. U prošloj je za ukupno 47 izgubljenih predmeta isplaćeno 280.662 eura.

Naknadu od 8.000 eura dobit će i emso ačić, prvi Rom iz Hrvatske koji je tužio državu međunarodnom sudu i prije mjesec dana – izborio pravdu.
ačića su prije osam godina u Zagrebu brutalno pretukli skinheadsi. Diskriminaciju je, kaže, doživio već u samoj bolnici, a pravdu na hrvatskim sudovima bezuspješno je istjerivao osam godina. Kad je nije dobio, otišao je u Strasbourg:

„Ja nisam protiv Hrvatske. Ja sam tu rođen. Moja familija je tu rođena. Ja sam Purger. Samo sam htio da izborim pravdu, da dokažem da smo i mi ljudi.“

Odvjetnik Milivoj Zugić, koji u u Strasbourgu zastupa troje bivših štediša Ljubljanske banke, kaže da je Hrvatska dosad uredno ispoštovala svaku odluku Europskog suda:

„Nema teorije da netko ne provede odluku Evropskog suda za ljudska prava. Političke konsekvence bi bile nepodnošljive za bilo koju zemlju Evrope kada ne bi provela te odluke. I za Njemačku.“

BiH - najviše tuže štediše

Bosna i Hercegovina ima probleme slične onim hrvatskim, što je i logično, jer su u obje zemlje vodile višegodišnji rat, koji je iza sebe ostavio prazan bespravni prostor i pustoš. U BiH su na prvom mjestu prevarene štediše, koje su do sada u Strasbourg uputile preko 16.000 tužbi. Na drugom su mjestu logoraši, čije se apelacije takođe izražavaju u hiljadama.
Evropski sud za ljudska prava je do sada, nakon četiri godine trajanja postupka, donio samo jednu presudu, i to krajem prošle godine, u slučaju Ruže Jeličić, gdje je Bosni i Hercegovini naloženo da isplati oko 340.000 KM stare devizne štednje.

Ruža je svoj predmet proslijedila međunarodnom sudu zato što domaće vlasti nisu poštovale presude domaćih sudova. Vlasti BiH, konkretno Republike Srpske, pokušale su u tom slučaju da opstruišu i međunarodnu presudu, jer je Jeličićeva na izvršenje presude čekala više od pola godine. Agent Savjeta ministara BiH pred Evropskim sudom za ljudska prava Monika Mijić:

„Posljedica tog kašnjenja je plaćanje zateznih kamata. Ja se iskreno nadam da će se u budućnosti sve presude Evropskog suda izvršavati u roku, a to je obično rok od tri mjeseca koji odredi Evropski sud za ljudska prava. A ukoliko budemo kasnili sa izvršavanjem presuda, na dosuđene iznose će se naplaćivati zatezna kamata. A isto tako će se stvarati loš imidž Bosne i Hercegovine u Vijeću Evrope.“
Članica Upravnog odbora Helsinškog komiteta za ljudska prava i advokatica iz Sarajeva Senka Nožica smatra da se situacija u Bosni i Hercegovini neće promijeniti dok ne ojača pravo značenje termina vladavina prava:

„Najveći je problem kad se odluke sudova ili odluke institucija kao što su Dom za ljudska prava, kao što je Ustavni sud, ne izvršavaju. To su one ocjene o vladavini prava koje Bosna i Hercegovina neredovno dobiva, upravo iz tog razloga što se sama država ne pridržava onih odluka koje je sama donijela, odnosno neka institucija te države.“ Među predmetima pred Evropskim sudom nalazi se i 26 tužbi koje su podnijele osobe koje je sa zvaničnih funkcija smijenio Visoki predstavnik u BiH. Evropski sud u podnijetim tužbama prvo će, međutim, odlučivati o dopustivosti aplikacije, kaže Monika Mijić: „Član 1 Konvencije o ljudskim pravima govori da su sve države dužne osigurati svim pojedincima pod svojom jurisdikcijom prava i slobode zagarantirane u konvenciji. E sad je pitanje da li su osobe koje tvrde da su njihova prava povrijeđena djelovanjem međunarodnih institucija, bile pod jurisdikcijom Bosne i Hercegovine.“

Mijićeva navodi da će veliki broj tužbi pred sudom u Strasbourgu ipak biti odbačen, jer građani još nisu upoznati sa procedurom prema kojoj prvo moraju proći sve pravne instance u državi da bi mogli podnijeti apelaciju.

Crna Gora - najviše žalbi na sporost domaćih sudova


Za građane države čiji se sudovi od strane čak i visokih zvaničnika vlasti ocjenjuju kao „trule daske sistema“, prilika otvorena posle petnaestogodišnjeg izopštenja dobro je došla, pa su u Strasbourg iz Crne Gore počele da se šalju mnogobrojne predstavke. Međutim, kako nam kaže istraživač kršenje ljudskih prava Aleksandar Zeković, problem je što građani nijesu najbolje upoznati sa nadležnostima Evropskog suda:
„Naravno, to se odražava i na kvantitetu predstavki, ali i na njihov kvalitet, s aspekta opravdanosti samih predstavki koje se upućuju Savjetu Evrope. Veoma često je bilo izraženo, i još uvijek je, da građani na različite načine dostavljaju predstavke, a da prethodno nijesu iscrpili sva pravna sredstva u našoj zemlji.“

Zeković u tom kontekstu navodi da je vlada u posljednje vrijeme značajnu pažnju posvetila izgradnji sistemske zakonske regulative u toj oblasti, kako bi smanjila pritisak koji bi građani u tom kontekstu mogli vršiti na Evropski sud.

Ugledna podgorička advokatska kancelarija „Prelević“, trenutno pred Evropskim sudom ima dvije predstavke, navodi Tea Gorjanc-Prelević:
„Jednu koja se tiče neizvršenja odluke o isplati stare devizne štednje, koja je podneta protiv državne zajednice Srbije i Crne Gore, a sada se vodi protiv Crne Gore. I drugu vezanu za kršenja prava na mirno okupljanje i djelotvorni pravni lek u slučaju radnika akcionarskog društva, Radoje Dačić‘.“
Koji su najčešći razlozi zbog kojih se građani Crne Gore obraćaju Sudu u Strasbourgu? Istraživač kršenja ljudskih prava Aleksandar Zeković:
„Ima dosta predmeta koji su posljedice tradicije, a koji govore, recimo, o radnim pravima. Tu je veoma važan aspekt suđenje u razumnom roku. To se upravo odražavalo i kroz ovaj aspekat profesionalnosti sudstva i efikasnosti u njihovom radu.“
Imajući u vidu ukupnu situaciju u crnogorskom pravosuđu, koja podrazumijeva da ne mali broj istraga traje godinama, sudski procesi čak i decenijama, Sud u Strasbourgu je od izuzetnog značaja, ne samo da bi mu se građani obratili nakon istrošenih pravnih sredstava u ovdašnjem sistemu, već i zbog mogućnosti da se pred Evropskim sudom potraži pomoć ukoliko se u domaćem sudstvu pravda ne zadovolji u razumnom roku. Aleksandar Zeković: „Kad govorimo o tim aspektima, veoma je važno pitanje koliko dugo traje istraga. U tom aspektu su kreirane i određene preporuke samog zaštitnika ljudskih prava i osnovnih sloboda u Crnoj Gori koji je ukazao da ukoliko se praksa ne promijeni da se može jednog dana očekivati i eksplozija predstavki, ne samo prema domaćem sudstvu, već jednog dana i prema međunarodnim tijelima. Čak i u ovom trenutku imamo lice koje se nalazi u istražnom zatvoru, a koje na svoju završnu riječ čeka duže od godinu dana.“

Tea Gorjanc-Prelević: „Jedan od takvih primjera je slučaj deportacije, gdje žrtve zastupa naša kancelarija. To je dobar primjer neefikasne istrage, zato što se istraga otvara tek 15 godina nakon izvršenja zločina i onda se neopravdano odugovlači – traje već godinu i po dana.“


Srbija - šest presuda u korist onih koji su tužili državu


Prva presuda Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije odnosila se na povredu pretpostavke nevinosti i doneta je 19. septembra 2006. godine. Podnosilac predstavke Milija Matijašević žalio se da ga je Okružni sud u Novom Sadu proglasio krivim pre nego što je njegova krivica dokazana u zakonito sprovedenom postupku. A Vrhovni sud Srbije je propustio da ovu grešku ispravi u žalbenom postupku.

Ova presuda bila je relativno jeftina za državu koja je bila obavezna da plati samo sudske troškove. Međutim, 13. marta 2007. godine, Evropski sud je donio prvu presudu protiv Srbije, kojom se ona obavezuje da isplati nadoknadu od 15.000 evra ženi, zaraženoj virusom side, koja se žalila na dužinu i nepravednost procedure za razvod braka i starateljstvo nad detetom. Oštećenu je ispred Komiteta pravnika za ljudska prava zastupala Natalija olić: „Činjenica je da smo mi 2005. godine pokrenuli postupak pred Evropskim sudom i da je od tog trenutka, verovatno pod njihovim pristiskom, počeo ustvari pravi postupak. Doneta je bila i presuda po kojoj je država obavezna da u ime naknade štete isplati određenu sumu novca. Presudom su bile određene i dve individualne mere. Prva je da se pre svega konačno omogući kontakt između majke i deteta, a druga da se okonča prvostepeni postupak, znači posle devet godina. Međutim, jedino što je država uradila, to je da je isplatila naknadu štete.“

Vidoje Momčilović, vlasnik leskovačke firme EVT, koja se obratila sudu s podneskom za hitnu primenu 11 godina starog rešenja o izvršenju protiv dužnika – Poljoprivrednog kombinata „Jedinstvo“ iz susednog Lebana, objašnjava da se radi o 2.500 evra nematerijalne štete, 3.000 evra koje idu međunarodnom sudu za troškove, dok bi 65.000 evra, sa pripadajućim kamatama, trebalo da bude isplaćeno na ime osnovnog potraživanja. To je, ipak, mnogo manje nego što bi imao da je mogao da raspolaže ovim novcem, kaže Momčilović:

„Nisam zadovoljan cifrom koja mi je dosuđena. Nemam praktično za hleba, jer su me Trgovački sud i određene sudije doveli na prosjački štap. Za tih 13 godina, koliko je proces trajao, promenila su se četiri predsjednika Trgovinskog suda, četiri-pet izvršnih sudija i ne znam koliko izvršnih radnika. A niko nije želeo da izvrši tu presudu. Postoje još dve presude koje taj Trgovinski sud neće da izvrši.“

Momčilović je treća stranka iz Srbije koja je dobila proces u Strasbourgu. Slavoljub Carić, agent Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, ne spori da je presuda u slučaju EVT zasnovana na jakim argumentima, ali ističe:
„Najteži uslov koji je postavljen je da se ta presuda izvrši. Nije mogla da se izvrši od 1996. godine zato što tužena kompanija nema imovinu. Tužena kompanija i dalje nema imovinu. Međutim, problem je što je država nije stavila pod stečaj.“ Evropski sud za ljudska prava doneo je do sada šest presuda, kaže Slavoljub Carić: „U svakom slučaju do sada država je plaćala nadoknadu i pre roka.“
Evropski sud u Strasbourgu do sada je odbacio oko hiljadu predstavki iz Srbije, s obrazloženjem da su neosnovane ili da podnosioci nisu prethodno potrošili sva pravna sredstva u svojoj državi. Činjenica da je čak hiljadu predstavki u startu odbijeno proističe možda i iz toga što se Srbi Evropskom sudu veoma često obraćaju i zbog komšijskih svađa. Neobavešteni da je Evropski sud za ljudska prava nadležan samo kada neko tuži državu, oni se vrlo brzo razočaraju kada shvate da za njih ni tamo nema pravde.

Ipak, broj onih koji u ovoj instituciji vide posljednju sudsku instancu sve je veći, a u JUKOM-u očekuju da će dobiti još pet-šest procesa pred Evropskim sudom za ljudska prava. Advokat Natalija olić: „Svi postupci su uglavnom podignuti zbog dužine trajanja postupaka pred našim sudovima i nemogućnosti pristupa pravdi. Reč je o novinarima, o radnom odnosu… Znači, o prvostepenom postupku koji se okonča tek posle sedam-osam godina.“

Sudu u Strasbourgu su se u međuvremenu obratile i porodice 16 radnika RTS-a stradalih prilikom NATO bombardovanja zgrade državne televizije u proleće 1999. godine, ali se ovaj sud proglasio nenadležnim. Strasbourg je odbio i tužbu roditelja čija su deca nastradala prilikom NATO bombardovanja Varvarinskog mosta.

* * * * *
Stručnjaci koji su državama zapadnog Balkana bave ljudskim pravima tvrde da je trend tuženja Evropskom sudu u porastu, što jasno govori o stanju ljudskih prava u tim državama ili pak o povjerenju u domaće sudove. Analitičari rada samog suda u Strasbourgu, međutim, primjećuju kako i ova institucija posustaje u efikasnosti, zbog pretrpanosti žalbama. Amnesty International tvrdi da se upravo zbog toga polako gubi smisao ove najveće evropske sudske instance, jer se, u želji da se što više predmeta riješi, pristupa prihvatljivijim kriterijima, koji opet uzrokuju gubitak individualnog u traženju prava. Sabina Čabaravdić (Ankica Barbir-Mladinović, Nebojša Bugarinović, Biljana Jovićević, Milorad Milojević)



B92, 26.jul, 2007. godine

Sud u Strazburu ima sve više posla


Sve više građana s područja bivše SFRJ traži pravdu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Dok iz zemalja takozvane stare Evrope, pred sud u Strazburu stižu predmeti koji se bave recimo zaštitom ljudskih prava homoseksualaca, sa Balkana su to najčešće tužbe iz oblasti stanarskih, ratnih i radnih prava, kao i pitanja starih ušteđevina, piše na sajtu Radija Slobodna Evropa.

Srbiji je godišnji prosek 1.500 tužbi, u Hrvatskoj preko 600, dok je iz Bosne i Hercegovine samo prošle godine poslato 16.000 tužbi.

Sud u Strazburu je najviša evropska sudska instanca u oblasti ljudskih prava, gde Evropljani, nezadovoljni presudama svojih sudova, mogu da traže pravdu.

Iz Hrvatske je prošle godine u Strazbur stiglo više od 1.000 tužbi.
Prednjače prigovori zbog dugotrajnosti sudskih procesa na nacionalnim sudovima, zatim nerešeni stanarski predmeti i bivše štediše Ljubljanske banke.

Među podnosiocima tužbi je mnogo je državljana Hrvatske srpske nacionalnosti koji se obraćaju Evropskom sudu uglavnom zbog izgubljenih stanarskih prava, raznih ratnih odšteta i radnih prava.
Odštete koje je Hrvatska dosad isplaćivala po izgubljenim sporovima, iznosile su od 1.500 do 18.000 evra. U prošloj godini je za ukupno 47 izgubljenih predmeta isplaćeno 280.662 evra.

Među tužbama iz BiH, na prvom mestu su prevarene štedise koje su do sada u Strazbur uputile preko 16.000 zahteva. Na drugom mestu su logoraši čijih je tužbi takođe na hiljade.

Evropski sud za ljudska prava je do sada, posle četiri godine postupka, doneo samo jednu presudu, i to krajem prošle godine, u slučaju Ruže Jeličić, kojom je naloženo BiH da isplati oko 340.000 konvertibilnih maraka stare devizne štednje.

Među predmetima pred Evropskim sudom je i 26 tužbi osoba koje je sa zvaničnih funkcija smenio Visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH.
Iz Crne Gore najviše je žalbi na sporost domaćih sudova i povredu radnog prava. Međutim, kako kaže istraživač kršenja ljudskih prava Aleksandar Zeković, problem je što građani nisu dobro obavešteni o nadležnostima Evropskog suda. Često dostavljaju predstavke, a da prethodno nisu iscrpli sva pravna sredstva u Crnoj Gori.
Prva presuda Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije odnosila se na povredu pretpostavke nevinosti i doneta je 19. septembra 2006. godine. Podnosilac predstavke Milija Matijašević žalio se da ga je Okružni sud u Novom Sadu proglasio krivim pre nego što je njegova krivica dokazana u zakonito sprovedenom postupku, a Vrhovni sud Srbije je propustio da ovu grešku ispravi u žalbenom postupku. Ta presuda bila je relativno jeftina za državu koja je bila obavezna da plati samo sudske troškove. Marta 2007. Evropski sud je doneo prvu presudu protiv Srbije, kojom se ona obavezuje da isplati nadoknadu od 15.000 evra ženi, zaraženoj virusom side, koja se žalila na trajanje i nepravednost procedure za razvod braka i starateljstvo nad detetom. Evropski sud za ljudska prava doneo je do sada šest presuda i u svakom slučaju država Srbija je plaćala nadoknadu.

Istovremeno, Sud u Strazburu je do sada odbacio oko hiljadu predstavki iz Srbije, s obrazloženjem da su neosnovane ili da podnosioci nisu prethodno iskoristili sva pravna sredstva u svojoj državi.

To što je čak hiljadu predstavki u startu odbijeno proističe možda i iz toga što se državljani Srbije veoma često obraćaju Evropskom sudu i zbog komšijskih svađa. Neobavešteni da je Evropski sud za ljudska prava nadležan samo kada neko tuži državu, oni se vrlo brzo razočaraju kada shvate da za njih ni tamo nema pravde.

Stručnjaci koji se u državama bivše Jugoslavije bave ljudskim pravima kažu da sve veći broj onih koji se obraćaju Evropskom sudu govori o stanju ljudskih prava u tim državama i o (ne)poverenju u domaće sudove.

Analitičari rada suda u Strazburu, međutim, primećuju kako i ta institucija posustaje u efikasnosti zbog pretrpanosti žalbama, i da se, upravo zbog toga, polako gubi smisao te najviše evropske sudske instance. (BETA, B92)












































Lawyers Committee for Human Rights (YUCOM)

Kneza Miloša 4, 11000 Belgrade, Serbia
Phone:(+ 381 11) 33-444-25; 33-44-235
office@yucom.org.rs

Copyright © YUCOM 1997 - 2019