Srebrenica – genocid, negiranje i razdor

0

Obeležavanje genocida počinjenog u Srebrenici – kada je jula 1995. ubijeno više od 8000 muslimanskih muškaraca i dečaka – 24. put podelilo je Srbe i Bošnjake, s obe strane Drine.

O ovoj temi na Balkanu nema ni među političarima ni među građanima osnovne saglasnosti – sporno je da li je reč o genocidu, broj žrtava, dok pojedini tvrde da nije bilo ni zločina.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju Ujedinjenih nacija (MKSJ) u Hagu doneo je više presuda u kojima se potvrđuje genocid u slučaju Srebrenice.

„Srebrenica je političko pitanje kao i sve ostalo, ali sud je doneo presudu i tu nema šta da se raspravlja”, ocenjuje politička analitičarka iz Sarajeva Ivana Marić.

„Umesto da se svake godine podsećamo na žrtve i na to u šta se ljudi mogu pretvoriti, počinje prepucavanje i odmakne se od istinske teme”, kaže ona za BBC na srpskom.

„Pred zlom pamet staje”

U Potočarima se svakog 11. jula obavlja kolektivna sahrana posmrtnih ostataka ubijenih tokom zločina u Srebrenici – ove godine su to 33 žrtve.

U mezarju Memorijalnog centra Srebrenica do sada je sahranjeno 6.610 žrtava, a traga se za još više od hiljadu nestalih osoba.

Građani su na društvenim mrežama podelili lične doživljaje julskih dana od 1995. naovamo.

Nevladine organizacije nizom akcija u Beogradu pozvale su zvaničnike u Srbiji da prestanu sa negiranjem genocida u Srebrenici, ne samo zbog puta Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji, već prvenstveno zbog poštovanja dostojanstva žrtava.

Jovana Spremo iz Jukoma kaže za BBC da je očito opredeljenje srpskog političkog vrha da se genocid negira, uprkos odlukama međunarodnih sudova.

„Nijedan zvaničnik Srbije nikada nije izašao sa tom kvalifikacijom, jasno je da je u pitanju politička odluka i tu nema promena u odnosu na prethodne godine”, ističe ona.

Ipak, vidi promenu u odnosu građana prema ovoj temi.

„Stanje se možda i pogoršava, zbog teškog pronacionalističkog narativa koji se javlja u medijima – veličanja zločinaca, negiranja genocida i jako je teško to izbrisati iz svesti ljudi, ako nema promene od političara”.

Na Tviteru je bilo dosta komentara, koji negiraju genocid nad bošnjačkim civilima.

Pojedini tvrde da je genocid počinjen nad srpskim stanoviništvom.

Ima i onih koji osporavaju zločin i broj žrtava.

I pojedinaca koji veličaju lik i delo Ratka Mladića.

Srebrenica- prvi presuđeni genocid posle Drugog svetskog rata

Prva osuđujuća presuda za genocid u Evropi posle suđenja nacistima doneta je 2004. u predmetu protiv Radislava Krstića, bivšeg generala Vojske Republike Srpske, kada je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju prvi put utvrdio da je u Srebrenici bio genocid.

Za genocid u Srebrenici, između ostalih, u Hagu su osuđeni bivši general Vojske Republike Srpske Ratko Mladić – prvostepenom, i bivši lider bosanskih Srba Radovan Karadžić – pravosnažnom presudom.

Međunarodni sud pravde u Hagu doneo je 2007. presudu kojom masakr u Srebrenici kvalifikuje kao čin genocida.

Agius: Negiranje genocida je „toksični fenomen”

Predsednik Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove Karmel Agius kaže da je negiranje genocida problem u regionu, ali i u drugim delovima sveta.

„Kampanja negiranja genocida se pojavljuje u raznim oblicima – u političkim diskusijama, medijima, obrazovnom sistemu, ili kroz flagrantne inicijative sa ciljem da se revidira istorija. Ipak, naglasio bih da će usprkos ovim pokušajima poricatelja, istina prevladati”, rekao je Agius za BBC na srpskom.

„Ogromna količina dokumenata, uključujući niz naučnih i drugih dokaza podupire presude Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju te Mehanizma. I na osnovu svih tih dokaza, koji su bili temeljno provereni, MKSJ, Mehanizam i Međunarodni sud pravde u Hagu su nedvosmisleno potvrdili da je u julu 1995. godine u Srebrenici počinjen genocid”, ističe on.

Agius kaže da su poricanje i revizionizam su „toksični fenomeni koji pothranjuju podele i mogu se smatrati poslednjom fazom genocida”.

„Zato moramo da budemo složni u razotkrivanju i osudi onih koji žele da negiraju da se u Srebrenici desio genocid i revidiraju istoriju”.

On je prisustvovao komemoraciji povodom 24. godišnjice zločina u Srebrenici i tamo se sreo sa porodicama žrtava.

„Upravo oni mogu da budu snažni nosioci poruka osude negiranja i zastupanja istine. Njihova hrabrost i istrajnost su inspiracija svima nama i mi moramo da nastaviti da im pružamo podršku”, poručio je Agius.

Iako pomirenje nije bilo primarni cilj suda, Agius kaže da su rad suda i mehanizma kao naslednika, poslužili su kao polazna tačka za proces pomirenja, navodi Agius.

„Teži deo posla na pomirenju zapravo počinje tek nakon što su dokazi predočeni, a presude izrečene. Pomirenje je proces koji mora da dolazi od naroda u regionu i onih koji ih vode, nastojanjem da se prihvate događaji iz prošlosti, da se sagledaju i da se krene zajedno napred”.

Upravo zbog toga, uticaj negiranja genocida na proces pomirenja i njegovu održivost ne sme da se zanemari, rekao je Agius.

„Na svima nama je odgovornost da se borimo protiv poricanja i da se aktivno zalažemo za istinu, a to naročito važi za one koji su na pozicijama moći, uključujući političare i druge lidere. Ali od ogromne važnosti je da se svi akteri, kao što su naučni radnici, novinari, učitelji i predstavnici civilnog sektora ujedine i osiguraju da u društvu ne bude mesta za laži i dezinformacije”.

Dodao je i da su javnosti već dostupni brojni dolazi da se u Srebrenici desio genocid i da zaposleni rade na tome da na raspolaganje stave sve materijale.

„Onaj ko prizna genocid – manji Srbin”

Srpskoj strani je, smatra analitičarka Marić, lakše da daju druge nazive za zločin, ali time se ne može promeniti činjenica.

„Stvorena je fama da je onaj ko prizna genocid manje Srbin”.

Zašto?

Zato što se tako prikupljaju politički poeni i sa jedne i sa druge strane, odgovara.

„Rat u Bosni i Hercegovini nije završen kao Drugi svetski rat kad su tačno znali ko je žrtva ko je činio zločine, tako je ostavljen veliki prostor za malverzacije – Bošnjaci pokušavaju predstaviti da je genocid bio skoro svuda u BiH, a srpska strana da ga nije bilo uopšte”.

Ostavljen je prostor nesposobnim političarima da na tome skupljaju poene, a ne na rezultatima, smatra Marić.

„Kad vidite ekonomsku situaciju u Srebrenici i kako žive ljudi obe nacije, sve vam je jasno.

Oni koji se predstvaljaju zaštitnicima žrtava nisu stvorili uslove za njihov život, nisu im omogućili povratak.”

Pritom, dodaje, mnogo novca je tamo uloženo, mnogo humanitarne pomoći.

„Ta humanitarna pomoć završila je u džepovima političara i ratnih i posleratnih profitera, kojima odgovara da se 11. jula slikaju u Potočarima, a ljudi su ostavljeni na cedilu”, zaključuje Marić.

Marš mira ratnim stazama

Razlike postoje i u medijskom pristupu – Srebrenica je danima glavna vest u bosanskim medijima, dok je srpske kolege mahom zanimalo samo toliko da prenesu izjavu premijerke Srbije Ane Brnabić da „neće ići u Potočare, jer nije pozvana”.

Na 20. godišnjicu od genocida u Potočarima je boravio tadašnji premijer, a sada predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je tad napadnut, ali za taj napad do danas niko nije odgovarao.

Među Bošnjacima na Tviteru razvila se druga vrsta debate – o načinu obeležavanje takvog događaja.

Neki od njih smatraju da sećanje na tragedije ne bi trebalo da se pretvori u sportska nadmetanja, jer su u više navrata na dženazu dolazili biciklisti, motociklisti, dok deo građana dođe peške u Maršu mira.

„Marš mira”, u kome je ove godine učestvovalo više hiljada ljudi iz celog sveta, završen je 10. jula u večernjim satima kada je kolona stigla u Potočare.

Išli su istim putem kojim su Srebreničani, u julu 1995. godine bežali na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, nakon što je Vojska Republike Srpske zauzela Srebrenicu.

Ima i onih koji pokazuju razumevanje za takvu vrstu ceremonija.

Srebrenica je tema i na međunarodnom nivou, što se vidi i po velikom broju tvitova na engleskom, koji odaju poštu žrtvama genocida.

Pored onih koji su poslom upućeni na Balkan, poput ambasadora i stranih predstavnika, poštu žrtvama na društvenim mrežama odali su i Kanterberijski nadbiskup Džastin Velbi i američka glumica i aktivistkinja Mija Ferou, koja je bila u poseti Srebrenici.

Rezolucije o Srebrenici kojima se potvrđuje ta presuda doneli su parlamenti zemalja EU, Kanada, SAD i Australija, dok je skupština Srbije 2010. usvojila Deklaraciju o Srebrenici kojom je najoštrije osuđen zločin nad Bošnjacima, bez pominjanja reči genocid.

Odlukom Evropskog parlamenta iz januara 2009. godine, 11. jul je proglašen Danom sećanja na genocid u Srebrenici.

Smanjuje se žustrina rasprave?

Spremo primećuje istu dimaniku rasprave na Fejsbuku, ali da se ona rasplamsa samo oko godišnjica.

„Tokom godine to nikom nije na pameti, a kad se pokrene rasprava traži se opravdanje zločina drugim zločinom. I to će se nastaviti, jer o činjenicama ne učimo u školi”.

Analitičarka Marić ocenjuje da polemike o Srebrenici, ipak, nisu žustre kao ranije.

„Odmičemo se, ljudi gube interes, iseljavaju se. Ipak, danas postoje društvene mreže na kojima svako može da napiše šta hoće. Kad bi se zakonski govor mržnje sankcionisao, još bolje bi bilo”.

Nemačka i Francuska decenijama ulažu u pomirenje, dok političari na Balkanu dolivaju ulje na vatru, dodaje ona.

„Ne mrzimo se mi kao neki drugi narodi u Evropi, ali nas političari stalno huškaju. Ipak, nadam se da će narodi ići ka pomirenju”.

Izvor

Share.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.