VICE Srbija istražuje: Koliko je izbeglička kriza uticala na kriminal

0

“Jedan slučaj, pogotovo ako je nasilan, može da bude udica za nerazumevanje i dizanje tenzija.”

Istraživanje urađeno uz podršku Mreže za profesionalizaciju medija (SEENMP) i Mediacentra Sarajevo (MCS).

Osamnaest meseci od kada je Balkanska izbeglička ruta i zvanično zatvorena, kroz Srbiju i dalje prolazi veliki broj ljudi na putu ka Zapadnoj Evropi. Prema poslednjim procenama Komeserijata za izbeglice, može se reći da je oko milion ljudi prošlo kroz zemlju od prvog talasa i izbijanja krize na prostoru Zapadnog Balkana 2015. godine. Humanitaran pristup prema izbeglicama koji je Srbija zvanično zauzela, uz posvećen rad mreže NVO organizacija, često su hvalili predstavnici međunarodne zajednice, ali i sami migranti.

Ipak, neka od poslednjih istraživanja pokazuju da se pozitivan stav građana Srbije prema migrantima sve ređi, a da je trećina zabrinuta zbog kriminala. Koliko je zaista izbeglička kriza uticala na porast kriminala u Srbiji?

Posle incidenta s početka 2016. godine u kome je strani državljanin, za kog se sumnjalo da je migrant, opljačkao radnju i sukobio se sa policajcem, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović ocenio je da se radi o teškom slučaju, ali da su takva krivična dela retka.

– Broj tih dela – uglavnom tuče i nekoliko pljački – toliko je mali da su gotovo zanemarljiva – rekao je tada Stefanović, pred zvanično zatvaranje Balkanske rute.

Prema podacima MUP-a do kojih je došao VICE, od početka 2015. do kraja juna 2017. godine zabeleženo je ukupno 112 krivičnih dela za koja su okrivljeni migranti. Trećinu čine krađe, policija je istražila 21 delo lakše telesne povrede, kao i pet slučajeva razbojništva.

Da situaciju treba pažljivo pratiti pokazuje i to što je u prvoj polovini 2017. godine, počinjeno je 54 krivičnih dela za koja se terete migranti, jedno manje od ukupnog broja krivičnih dela izvršenih tokom cele prošle godine.

Ako bi se, pak, uporedio ukupan broj prijavljenih počinilaca krivičnih dela u Srbiji 2016. godine – više od 96 hiljada, prema dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku – migranti su osumnjičeni za 55, ili tek 0.06 odsto od pomenute cifre, pokazuje baza Ministarstva unutrašnjih poslova. Već i grub osvrt na podatke govori o tome da su ovakvi slučajevi i dalje statistički retki.

Ipak, poslednje istraživanje agencije Propozitiv, u okviru projekta “Podrška lokalnoj zajednici u odgovoru na izbegličku krizu” – koji je realizovala Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Američke agencije za međunarodnu razvoj USAID – pokazuje porast negativnog stava građana Srbije prema migrantima od početka krize – sa 19 procenata prošle godine na 34 odsto ove. Anketa sprovedena na 2,700 ispitanika pokazuje da je polovina građana imala neku vrstu kontakta sa izbeglicama. Danas se 60 odsto građana se saoseća sa njihovim problemima, što je pad u odnosu na prošlu godinu kada je taj broj iznosio 68 odsto.

Strah od bolesti, terorizma i kriminala najzastupljeniji među građanima kada su u pitanju migranti, pokazuje istraživanje.

– Glavni razlozi su strah od nepoznatog i stereotipi koji vladaju. Zbog toga i jedan slučaj, pogotovo ako je nasilan, može da bude udica za nerazumevanje i dizanje tenzija, dok policija, kako zvaničnici govore, veoma brzo rešavaju slučajeve pljački i krađa – kaže za VICE Saša Đorđević, istraživač iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

DOSTUPNI PODACI

Fotografija: Lazara Marinković, Beograd, septembar 2017.

Tokom 2016, prema dostupnim podacima MUP-a i Republičkog zavoda za statistiku, prijavljeno je ukupno 196 počinilaca ubistva, dok su migranti optuženi za jedno. Registrovano je više od 1,600 lakih telesnih povreda, a migranti su okrivljeni za 11 (0.69 odsto). Kada su u pitanju krađe, od 33,200 prijavljenih počinilaca, migranti su osumnjičeni za 18 (0.05 odsto), kao i za dva slučaja razbojništva od ukupno oko 2,149 (0.09 odsto).

– Veoma je niska opasnost da građani Srbije budu žrtva nekog krivičnog dela koje je počinio migrant. Veliki broj naučnih studija do sada je potvrdio da postoji mala verovatnoća da će migranti počiniti teške zločine – kaže Đorđević.

U evidenciji MUP-a ne postoji nijedan slučaj kategorisan kao silovanje. Ipak, nasilnih slučajeva je bilo – pored nedozvoljenih polnih radnji, tuča završenih lakšim telesnim povredama, bilo je i pet pokušaja ubistava, kao i dva ubistva: u Subotici 2015. i Beogradu 2016. godine.

Safi Gorit, 26-godišnji Avganistanac, izboden je na smrt naočigled prolaznika, u tuči 21. novembra 2016. godine u centru Beogradu. Uhapšene su četiri osobe, takođe strani državljani, pretpostavlja se, migranti. Ovaj događaj se može smatrati prelomnim u negativnoj percepciji migranata i u očima stanovništva i u očima medija – slika okrvavljene žrtve sa mesta zločina preplavila je naslovnice.

INFORMISANJE JAVNOSTI

Foto: Lazara Marinković, Beograd, maj 2017.

“Užas”, “Haos”, pa i “Teror” su samo neke od reči korišćene u izveštavanju o sličnim incidentima u protekle dve godine. Interesovanje srpskih medija za izbegličku krizu raslo je i opadalo, ali su ovakvi slučajevi po pravilu bili eksploatisani, posebno u tiražnim tabloidima, uz često kršenje nekih od osnovnih normi Kodeksa novinara Srbije, poput pretpostavke nevinosti.

– U našim medijima se pravo na pretpostavku nevinosti ni inače ne poštuje – prema redovnom dnevnom monitoringu dnevnih listova koje sprovodi Savet za štampu, upravo je kršenje tog prava najčešći primer kršenja Kodeksa, i to već treću godinu zaredom – kaže novinarka Tamara Skrozza.

tekstu objavljenom na portalu Cenzolovka, Skrozza je analizirala verovatno najekstremniji primer – izveštavanje o incidentu s početka 2017. godine u Obrenovcu. Iz naslova u medijima, čitalac je mogao da zaključi da su “migranti pokušali da otmu dete majci iz ruku”. O čemu se u početku izveštavalo kao o činjenici, sa pričom jedne strane, kasnije se pisalo kao o “navodnom” – kada je isplivao snimak koji pokazuje da su migranti bili isprovocirani, sukobili se sa momcima u društvu devojke sa bebom. Nadležni su ipak pooštrili kontrole u migrantskom centru u Obrenovcu, što je takođe ispraćeno pompeznim naslovima.

Skrozza smatra da mediji imaju veliku odgovornost i uticaj na percepciju izbeglica kroz način izveštavanja o krizi. Od toga kako se izveštava, zavisiće i percepcija javnosti, kaže. Iako je diskriminacija zabranjena, a mediji obavezni da pružaju potpune i istinite informacije, i laiku je jasno da u Srbiji to nije slučaj.

– Mi dve godine imamo obilje tekstova o izbeglicama kao nosioicama zaraza, teroristima, bogatašima koji ovde glume sirotinju. Te priče su nekad otvoreno rasističke i diskriminatorne, a nekad te stavove plasiraju veoma perfidno, ali su u suprotnosti s profesionalnim standardima – kaže Skrozza.

Kao primer neodgovornog izveštavanja tokom krize, Skrozza navodi da mediji pominju izbeglički status u situacijama kada krivac još nije pravosnažno osuđen.

– Nacionalna ili bilo koja druga pripadnost osumnjičenog lica pominje se samo u slučaju kada je priroda krivičnog dela u vezi s tom pripadnošću. Silovanja, krađe i slična krivična dela s kojima su u vezu dovođene izbeglice, čine pripadnici svih naroda i grupacija – objašnjava Skrozza.

Ovakav manir izveštavanja doveo je do senzacionalističkih, ali neosnovanih zaključaka da su izbeglice ubile ženu u vagonu blizu Železničke stanice i obližnjih parkova u kojima se, u to vreme, u maju ove godine, okupljao i živeo na otvorenom najveći broj migranata sa Bliskog istoka i Azije. Iako je istraga tek započela, mediji su spekulisali da počinioci dolaze iz obližnjih baraka koje su tada izbeglice nelegalno koristile kao sklonište. Kada je otkriveno da su počinioci državljani Srbije, jedan od naslova bio je “Nisu migranti: Rešeno brutalno ubistvo žene u vagonu, otkriće policije šokiraće javnost”.

Istog meseca su iz beogradskih parkova, nakon protesta okolnih stanara, izbeglice izmeštene u centre širom Srbije, a barake srušene.

Desetak dana kasnije, u Šidu, graničnom gradiću u kome je veliki broj izbeglica i migranata tražio način da zakorači u Evropsku uniju kroz Hrvatsku, nakon niza incidenata i senzacionalističkog izveštavanja o njima, te protesta građana i zahteva da se centar u toj opštini ugasi, to je i urađeno.

Policijske uprave u Beogradu, Subotici i Sremskoj Mitrovici (kojoj pripada opština Šid) su zabeležile najveći broj krivičnih dela za koja se terete migranti. Iz tužilaštava u Subotici saznajemo da su najčešća dela ticala falsifikovanja isprava i nedozvoljenog prelaska granica. Zabeleženo je i 16 slučaja uništenja i oštećenja tuđih stvari – što se dešavalo kada su izbeglice tokom zime provaljivale u vikendice meštana u potrazi za skloništem.

U policijskoj upravi Sremske Mitrovice zabeleženo je ukupno 20 dela, najviše krađa, za koja su osumnjičeni migranti. Sudski epilozi svih tih prijava gotovo nikada ne dođu do javnosti. Skrozza napominje da većina slučajeva o kojima se izveštava u početku, ne dočeka i sudski kraj priče u medijima.

– Naravno, slučajevi u kojima su izbeglice naročito su osetljivi i bilo bi vrlo odgovorno da mediji to imaju u vidu zbog opasnosti od diskriminacije, ali se to ne dešava – kaže ona.

PRAVOSUDNI IZAZOVI

Fotografija: Lazara Marinković, Beograd, februar 2017.

Večite boljke srpskog pravosuđa – sporost, birokratija i manjak koordinacije među različitim instancama – predstavljaju poseban izazov za ovakvu vrstu istraživanja. Na primer, dok su u nekim tužilaštvima i sudovima podaci o krivičnim prijavama protiv migranata i ishodima pravosudnih postupaka lako dostupni, u drugim se skoro pa uopšte ne mogu saznati ukoliko nisu poznati najprecizniji podaci predmeta.

Prema dostupnim podacima Prvog osnovnog i Višeg tužilaštva u Beogradu dobijenim na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, od oko 20 navedenih postupaka – za dela krađa, razbojništva, lakih telesnih povreda, nelegalnog prelaska granice i slično – u osam je optužnica odbačena ili je istraga obustavljena; u devet je doneta presuda pred nadležnim sudovima, dok je u ostalim podignuta optužnica i predmeti su u toku.

Od pet presuda Prvog osnovnog suda za dela teške krađe i teške krađe u pokušaju u koje je VICE imao uvid, u četiri se radilo o krađi mobilnih telefona, a u jednom, o pokušaju krađe novca pod pretnjom. Sud je počiniocima izrekao uslovne kazne uz meru proterivanja iz zemlje u trajanju od najmanje pet godina.

Jedan od predmeta koji su u toku je i slučaj ubistva Safija Gortija u Beogradu u novembru 2016 godine. Prema saznanjima do kojih je došao VICE u Višem sudu u Beogradu, u toku je preispitivanje optužnice protiv četvoro osumnjičenih, a pritvor im je 6. oktobra produžen na još mesec dana.

Ana Janković, pravna savetnica Komiteta za ljudska prava YUCOM, objašnjava sa kakvim se sve izazovima suočavaju i osumnjičeni i sami pravosudni organi.

– Svako lice koje dođe pred državni organ ima pravo da bude saslušano na maternjem jeziku. Suočavali smo se sa nedovoljnim brojem prevodilaca za konkretan jezik, što dovodi do odlaganja – objašnjava Janković.

U takvim slučajevima se često pribegava saslušanju na engleskom, što je, kaže Janković, “jako sporno, jer bilo koje tumačenje jezika kao takvo je nesavršeno sredstvo izražavanja, ponajviše kada je u pitanju pravna terminologija.”

– Čak i uz pomoć odličnih prevodilaca, jako je teško saznati sve… To je prvi sporni momenat s kojim smo se součavali – objašanjava ona.

Još ozbiljniji izazov čini i uzrast osumnjičenih migranata, kaže ona, jer je među migrantima i veliki broj maloletnika bez pratnje. Kada se nađu na teritoriji Srbije, već preopterećni centri za socijalni rad, morali bi da budu uključeni u proces.

– Neka lica koja deluju punoletna se izjašnjavaju kao maloletnici, a deca koja vidimo da su deca tvrde da imaju 18 godina, jer ne žele u starateljstvo, pokušavajući da idu dalje i snađu se što pre – kaže Janković.

Drugi zabeleženi slučaj ubistva za koje je optužen maloletnik izbeglica, dogodio se 2015. godine u blizini granice sa Mađarskom i tokom procesa, problemi koje pominje Janković bili su svakako prisutni.

Prema presudi Višeg suda u Subotici, maloletni strani državljanin priznao je krivicu osuđen je na vaspitnu meru “pojačan nadzor organa staratelja”. Kako stoji u obrazloženju, na presudu uticala je činjenica da je delo izvršeno u samoodbrani, u blizini granice sa Mađarskom, kada je grupa muškaraca od njega zahtevala novac, preteći da će zlostavljati njegove sestre. Jedan od napadača mu je stavio nož pod grlo, a maloletnik je uspeo da oduzme nož i zada smrtnonosni udarac.

Ovaj primer ilustruje i čest scenario međusobnih sukoba izbeglica, ili sukobe sa krijumčarima, kakvih je bilo najviše. Đorđević kaže da, iako su granice zatvorene, postoje dva nova trenda.

– Povećan je broj krijumčara. Više hiljada ljudi duže boravi u zemljama koji nemaju funkcionalni sistem azila. Iznuđivanje tokom puta, krađa dokumenata ili imovine, boravak u nehumanim uslovima su sve rizici sa kojima se suočavaju migranti. Mogu da postanu i žrtve trgovine ljudima ili radne eksploatacije – kaže Đorđević.

GRAD U GRADU

Fotografija: autor

Blizina autobuske i železničke stanice i danas čini park kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu jednom od najprometnijih tačaka na izbegličkom putu kroz Srbiju. Ovaj deo grada se, stihijski, menjao sa izbegličkom krizom – info centri, nevladine organizacije za pomoć izbeglicama, restorani brze hrane sa prilagođenim jelovnicima mogu se videti na svakom koraku. Jedinica žandarmerije prisutna je gotovo svakodnevno.

Sa zimom pred vratima, sve je više ljudi pokrivenih debelim ćebadima u parku. Osim što u blizini mogu da dobiju pomoć, hranu, koriste internet i prijave se nadležnima uz pomoć prevodilaca, ovaj deo grada postao je tačka okupljanja i mesto gde se traži način za nastavak puta, legalno ili ne.

Našer Kan, devetnaestogodišnjak iz Pakistana, već osam meseci je u izbegličkom centru u Krnjači, ali dane često provodi u parku kod Ekonomskog fakulteta.

Našer Ken. Beograd, septembar 2017. Foto: Lazara Marinković

– Da, opasno je petljati se krijumčarima, kad god sam čuo da su se neke loše stvari dešavale, oni su obično učestvovali u tome. Takve stvari su baš loše, izbeglice to ne rade – kaže Kan.

On svaki dan dolazi u prostorije Infoparka, jedne od nevladinih organizacija koje od prvih dana prate situaciju na terenu i pružaju pomoć izbeglicama. Na raspolaganju mu je internet, ponekad i obrok, ali i mesto za molitvu. Kaže da je srećan u Srbiji, u prihvatnom centru mu je organizovana i nastava, a ljudi su prijateljski nastrojeni. Zato mu, kaže, teško padne kada čuje za incidente.

– Neki ljudi prosto nisu svesni, neobrazovani su i lakše skliznu u kriminal. Svi se osetimo loše kada neko ne zna da ceni prijateljsku i mirnu sredinu poput Srbije – kaže on.

Iako se broj ljudi u parkovima smanjio u odnosu na prethodne godine, Brankica Đonin iz Infoparka kaže da se veći broj očekuje s približavanjem hladnog vremena.

– To se možda i ne vidi toliko na ulici jer se svi trudimo da ih identifikujemo kada dođu i uputimo gde treba za registraciju. Međutim, postoji ta jedna rupa u kojoj niko ne može da natera ljude da se registruju, a neki su već platili krijumčarima ili slično – kaže ona.

Jedan deo njih uspeva da pređe granicu, a drugi se vrate i odluče da se prijave za spisak koji će im omogućiti da dođu na red za ulazak u Mađarsku, i samim tim, na teritoriju Evropske unije. Međutim, mađarska Vlada sve više zateže mogućnosti ulaska migranata, spiskovi su sve duži, a strpljenja je sve manje. Zbog toga se određen broj ljudi odlučuje za nelegalan i opasniji put.

Ova vrsta pravnog limba može da dovede do problema sa identifikacijom kada lica dođu u kontakt sa državnim organima, objašnjava Ana Janković iz YUCOM-a.

– Dešavalo se da dokumenta koje lice ima kod sebe ne buda prava. Međutim, problemi su nastajali i kada su neki odbijali da se prijave u Srbiji i daju otiske prstiju ili pocepaju dokumenta, plašeći se da ne budu vraćeni u zemlju u koju su registrovani, što ne žele – kaže ona.

ZIMA NA PRAGU

Foto: Lazaea Marinković

Prema poslednjim podacima Komeserijata za izbeglice, broj ljudi u centrima je stabilan i kreće se oko 3,800, dok je oko petsto dece upisano u škole u Srbiji.

– U centrima se ponašaju u skladu sa kućnim redom. Centri su otvorenog tipa – ujutru je prozivka, tokom dana slobodno kretanje, a zna se kada je povečerje i kada su dužni da budu u sobi i popisani – kaže Ivan Mišković, portparol Komeserijata, za VICE.

U slučajevima kriminala ili ozbiljnijih tuča momentalno se obaveštava policija. Unutar centara se osetljive kategorije – poput majki sa decom, maloletnika bez pratnje i porodica – odvajaju u posebne barake, u cilju sprečavanja kriminala. Međutim, osim povremenih “međunacionalnih čarki”, stopa kriminala u kampovima nije visoka, smatra Mišković.

Brankica Đonin iz Infoparka kaže da su i pored velikog broja ljudi koji je prošao kroz Beograd incidenti bili retki. Međusobni sukobi, tuče i napadi na novopridošle su nešto što, pak, najviše viđa i čuje.

– U tim situacijama mi pokušavamo da im objasnimo da ne produbljuju probleme od kojih su pobegli. Postoji jedan broj ljudi koji to razume, ali kao i uvek, postoji nekolicina koja će napadati slabije i one koji su novi – kaže ona.

Njamatula Davlaca, 18-godišnjak iz Avganistana, priča da postoje grupe koje napadaju druge izbeglice i otimaju im novac.

– Neki od nih su i naoružani i opasni, a među njima i krijumčara. Ipak, ja se ne plašim mnogo jer krijumčari iz Avganistana nisu loši – kaže on.

Davlaca je na listi za Mađarsku, ali uskoro će opet pokušati da pređe granicu ilegalno, iako je već dva puta vraćen iz Hrvaske.

– Primetio sam da se ljudi ponekada ovde plaše izbeglica, ali čim malo popričaju sa mnom vide da nemam loše namere i onda su prijateljski nastrojeni i pomažu. U Bugarskoj, na primer, su nas lokalci jurili i tukli – kaže on.

Podaci Evropske agencije za zaštitu granica pokazuju se u prvoj polovini godine, prisustvo registrovanih migranata u Srbiji smanjeno, kao i broj novopristiglih ljudi. Ipak, primećuje se da je uz čvršće granice potražnja za krijumčarima veća, pa samim tim, i rizici. Gotovo svi sagovornici predviđaju da će sa nižim temperaturama mnoge izbeglice odustati ili pauzirati svoj put u srpskim centrima.

I Kan je nekoliko puta bezuspešno pokušavao da pređe granicu. Sada je, kaže, “izrazio azilnu nameru” u Srbiji, što mu omogućava legalni boravak u zemlji dok istovremeno čeka da li će ga prozvati za prelaz granice.

– U sobi sam sa Avganistancima i nemam nikakvih problema. Sve je u tome kako se postaviš prema ljudima. Za sada, Srbija je moja Nemačka – živim dobro, spavam opušteno i nemam problema – kaže on i dodaje da ima želju da se oduži Srbiji jednog dana.

Istraživanje Udruženja psihosocijalnih inovacija (PIN) i UNHCR-a pokazuje da je više od 88 odsto izbeglica u Srbiji psihološki ugroženo, dok se u grupu veoma ugroženih ubraja 61 odsto, sa simptomima depresije i anksioznosti. Od početka puta do Srbije, izbeglice u proseku dožive 13 trauma – od smrti bliskih osoba, zatočeništva do fizičkog nasilja i zloupotrebe krijumčara.

– Izolovanost i usamljenost, razdvojenost od porodice i siromaštvo neke su od najvećih briga izbeglica u Srbiji. Kao i svuda, dešava se ponekada da u takvim slučajevima dolazi to štetnog ponašanja, zloupotreba supstanci, pa i eskalacije sukoba – kaže Jovana Gašić, klinički psiholog i menadžer programa psihosocijalne podrške izbeglicama PIN-a.

Nekoliko hiljada izbeglica trenutno je “zaglavljeno” u Srbiji sa nerešenim pravnim statusom, kako je upozorio specijalni izaslanik Saveta Evrope za pitanja migranata i izbeglica Tomaš Boček u najnovijem izveštaju. Sa najavama uvođenja migrantske kvote od 200 hiljada godišnje, posle izbora u Nemačkoj, može se očekivati da se taj broj poveća.

Kao tranzitna zemlja za većinu od milion izbeglica koji su kroz nju prošli, Srbija je, i pored svega, pokazala humano lice. Janković pohvaljuje činjenicu da u Srbiji nisu zabeleženi slučajevi sistemske torture, za razliku od zemalja u okruženju poput Bugarske. Međutim, sa sve više onih koji protiv svoje volje mesecima, čak i godinama, ostaju daleko od cilja, zemalja Evropske unije, Srbija će biti pred novim izazovima – bezbednosnim, medijskim, ali i ljudskim.

Izvor

Share.

Ostavite odgovor