Zrtva – osteceno lice u Srbiji

0

Da li naše zakonodavstvo poznaje termin žrtva? Da. Da li ga definiše? Ne. Da li je oštećeno lice isto što i žrtva, odnosno da li termin koji naše zakonodavstvo koristi “oštećeni”, obuhvata na adekvatan način sva ona lica koja su zapravo pogođena izvršenjem određenog krivičnog dela?

Zakonodavni okvir u Republici Srbiji ne definiše ko se ima smatrati žrtvom. Krivično zakonodavstvo koristi termin oštećeni, odnosno lice koje je oštećeno izvršenjem krivičnog dela, te se time poistovećuje na primer lice koje je žrtva silovanja i lice kome je ukraden bicikl. Dakle, opštim definisanjem “oštećenog lica”, odnosno neprepoznavanjem neophodnosti za davanjem nešto jače zaštite određenim kategorijama lica koje spadaju u žrtve, zakonodavac je izjednačio čitav niz lica koja su pogođena izvršenjem krivičnog dela, stavljajući ih u isti položaj.

U praksi, često se sreće situacija da zaštita žrtve u toku krivičnog postupka izostane. Izostanak zaštite ogleda se u činjenici da je oštećeni, odnosno žrtva veoma ograničena u pogledu preduzimanja pravnih radnji, odnosno ličnog angažovanja u vezi sa predmetom. Samo kao primer može se navesti činjenica da oštećeni može uložiti žalbu na presudu samo u vezi imaovinsko pravnog zahteva i troškova postupka, a nema pravne mogućnosti da pobija presudu u delu koji se tiče suštine samog postupka, ukoliko nije i sam bio tužilac u postupku.

Dodatno, postoje brojne situacije kada ne dobijaju sve žrtve svojstvo oštećenog lica u postupku, iz razloga što pojam oštećenog ne obuhvata sva ona lica koja su u konkretnom slučaju žrtve – najčešće se zanemaruju posredne žrtve izvršenja krivičnog dela. Neophodno je svim žrtvama, pa i posrednim koje su ne retko deca, pružiti pravno zaštitu. Može se primetiti da kod izvršenja krivičnog dela nasilja u porodici, jedan od partnera dobije status oštećenog, dok se na primer dete koje je posredna žrtva ovog krivičnog dela ostavlja sa strane.

Kao dodatan problem uočava se situacija kada se žrtvi izvršenja krivičnog dela u postupku dodeljuje svojstvo svedoka, a što često bude i jedino dokazno sredstvo, iz razloga što se tada žrtva u postupku tretira isključivo kao izvor informacija, dok sama zaštita tog lica izostane. Pored toga, saslušanje oštećenog u svojstvu svedoka ponekad se ostavi za sam kraj suđenja, a što za posledicu ima onemogućavanje žrtava u korišćenju svojih malobrojnih prava u postupku. Konkretno, oštećenom se može uskratiti pravo da razmatra spise i razgleda predmet sve dok ne bude ispitan kao svedok.

Neizostavno je pomenuti i problem koji se javlja kod primene načela oportuniteta, odnosno odlaganja krivičnog gonjenja, iz razloga što za primenu istog ne samo da nije potreban pristanak oštećenog, već žrtva nema ni pravo uvida u preuzetu obavezu koju je ispunio osumnjičeni. S tim u vezi, može se dogoditi da žrtva ostane potpuno nezaštićema i bez saznanja šta se u konkretnom slučaju tačno dogodilo.

Akcionim planom za Poglavlje 23 pristupnih pregovora sa EU predviđene predviđene su izmene zakonodavstva kako bi se žrtvi izvršenja krivičnog dela pružila adekvatna zaštita u krivičnom postupku, te ostaje da pratimo kako će nadležni organi sprovesti ove aktivnosti kao i da li će se dosegnuti neophodni nivo zaštite ovih lica

LINK

Ana Janković Jovanović
Pravnica u Komitetu pravnika za ljudska prava – YUCOM

Share.

Ostavite odgovor