Aktivizam i solidarnost …u senci

0

Ima sad već više od 10 godina od tada. Možda i više.

I to se desilo tačno posle prvih 10 godina od kada je, praktično, moj život dobio jednu od svojih značajnih karakteristika. Nisam baš mislio da će sve  trajati toliko dugo. Mogao sam da biram. Nisam pogrešio u izboru.

Jedna od glavnih karakteristika je bila želja da se stalo nešto menja, unapređuje. Da se društvo konstantno popravlja, da učim od drugih, da učim druge. Najvažnije mi je bilo da se taj krug ne zatvara.

Ja sam hteo da se svi ljudi uključe, deluju, preduzimaju nešto za sebe i za okolinu. Dobro, ne mora uvek za sebe, može i za nekog drugog kome treba a ne može sam. To, u stvari, mora.

Došli su mi tog dana neki ljudi, koje znam dugo godina. Toliko da im se u prolazu javim sa „Zdravo“. Mojih su godina, inače bi pozdrav bio „Dobro jutro“. Kod nas u Požegi to i dalje predstavlja minimalni standard vaspitanja i podrazumevajućeg. Tako je to kad si u malom mestu.

Roditelji jednog Gorana *. Danas je on momčina koji je završio školu, sprema se da studira, ili radi. Tada dečak sa invaliditetom, njegovi roditelji i još neki dobri i divni ljudi došli su sa idejom da im se nešto pomogne. Neka ad hoc stvar, sad se i ne sećam tačno koja. Verovatno smo to tada i rešili. Pored toga, tada i tu se rodila klica novog aktivizma jer mislim da je važno da se svaka ideja i aktivnost pretvori u aktivno delovanje više ljudi i da se širi ta zaraza. Nema te maske koja to može zaustaviti.

Te 2012. godine u Požegi nije bilo ni jedne organizacije koja se organizovano bavila problemima, željama, mogućnostima, preprekama sa kojima se sudaraju naše komšije, rođaci, deca i stari koji žive sa nekim invaliditetom. Oni koji su različiti a isti,  jednako važni svima nama. I nije tu poenta da im se pomogne… Jednom, pet…devet puta. To nije ni sporno. Moraju oni sami sebi da pomognu. Pre svega. A onda mi. U takvom društvu živimo.

I tu se onda rodi izvorni aktivizam. Napravili su organizaciju, uplovili u nemirne vode stalne borbe i neodustajanja. Krenuli su skromno ali masovno. Onda se nebo otvorilo (i „stadion je eksplodirao“, ali na nekom drugom mestu i nekim drugim povodom…znam da je nekima od vas to palo na pamet…i meni je).  Organizovana podrška, uključivanje u pripremu i realizaciju aktivnosti. Aktivizam kakav bi trebao da bude , po definiciji. Mrzi me da tražim na Google-u neke citate mudrih ljudi kako bih potkrepio i pojačao ovaj utisak.

Organizacija je rasla, stasala. Neki bi rekli, osamostalila se. I jeste. Danas je to Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu Požega. Organizacija koja ima svoju adresu, svoju kuću. Svoje ljude. Stanuju kod osnovne škole „Petar Leković“ u Požegi. Ni to nije slučajno, verovatno.

To je za mene aktivizam, najhrabriji i najiskreniji mogući. Ova organizacija i danas, kao samostalna i razvijena i dalje treba pomoć. Okuplja i bavi se ljudima kojima je podrška potrebna. Kada je Republika Srbija donela (kažu ljudi, dobre) zakone koji regulišu pružanje socijalnih usluga, mnoge organizacije poput CDP Požega su se snašle, iskoristili znanje, ljudske resurse  i registrovali se za pružanje tih usluga. CDP to još uvek nije. Jer nije ni lako.

Taj momenat postao je prelomna tačka. Neke organizacije su skliznule u profesionalne pružaoce usluga i to je odlično za njih. I za društvo. Ali neki nisu. Neke su ostale skoro same. I dalje postoji potreba za njihovim delovanjem, i dalje ima ljudi kojima treba ova organizacija, ovaj aktivizam, ovi ljudi. Organizacije koje rade za ove ljude su sada u problemu. Nemaju kapacitete da postanu pružaoci usluga a nemaju pravo da odustanu. Ne znam koliko smo svi mi svesni koliko je ovo teško za sve te ljude.  Ne znam da li znamo kako da  saznamo. Kako da taj aktivizam spoznamo na pravi način.

Depeche Mode su odavno pevali „Try walking in my shoes…“. Hajde da probamo da prošetamo te cipele. Žuljaće, al’ da probamo.

Ove organizacije čine suštinu aktivizma. Ova vrsta aktivizma je možda najvažnija, a u isto vreme je i najlakše objasniti drugima šta je i zašto je važan aktivizam. Mnogo je teško živeti u društvu u kojem se na reč aktivizam, aktiviraju otrovne strelice mržnje. Oni koji strelu odapinju i ne znaju šta znači aktivizam. I ne znam da li vredi više i crtati. Veruj da ti, koji čitaš ovo znaš koliko je, u stvari, teško biti u poziciji kada osećaš potrebu da nekome pomogneš kroz svoj aktivizam, a ne možeš to da uradiš u meri u kojoj želiš. Ti koji čitaš znaš jer si počeo da čitaš i nisi odustao. Iskreno, ne znam kako da doprem do onih koji o ovome ne znaju ništa i puni su predrasuda. Možda i ne treba jer ne vredi.

Samo znam da zbog tog aktivizma svi mi znamo ko su Milan* i Vladimir* , dva momka koji ceo svoj život provode zajedno sa svima nama na ulicama Požege. Tu su odrasli, tu žive zajedno sa nama.

Tu su i  Ivan*, Dragana*, Goran*, Nikola*. Tu su i njihove porodice. Njihov aktivizam se ne beleži, ne primećuje, kao da ga nema. A on je u stvari najvažniji.

I da završavam polako u skladu sa sloganom jedne kampanje koju smo u organizaciji kreirali pre par godina. Imala je surovu poruku – „Svi ćemo jednog dana biti korisnici sistema socijalnih usluga“.

Baš svi. I tada će nam nešto nedostajati, a to nešto je što aktivizma nema dovoljno sada.

Ni solidarnosti. Ni na suncu, ni u senci.

I evo sada, u ovoj fazi jedino što mogu da kažem – nema odustajanja. Ni kajanja.

Mogu da se složim sa Oliverom iz Kande, Kodže i Nebojše i da konstatujem:“…posustajem ali ne odustajem… sredi se i nastavi sve, kao pre…“

*sva imena su izmišljena, likovi su pravi.

Vama nije ni važno kako se oni zovu, mi ih ovde svi znamo po imenu i nadimku. Priča o njima je prava.

Autor: Miroslav Tamburić

Share.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.