Nije isto biti aktivista u Beogradu ili Novom Sadu i nekoj manjoj lokalnoj sredini! Ponavljam ovu rečenicu već kao papagaj, ali očito se samo kao eho odbija, jer ne vidim većeg pomaka, ni zainteresovanosti za te male-velike ljude, počev od mejnstrim medija, preko većih organizacija civilnog društva i donatora. Zato me i ne čudi da se aktivizam polako, ali sigurno gasi na lokalu. To malo hrabrih ljudi, sa svešću šta pojam „građanin“ podrazumeva, trpi nezamislive pritiske. Neko je očigledno plaćen da smišlja sve suptilnije načine kako disciplinovati „građanina“, pa tako jedan od poslednjih primera je uskraćivanje aktivisti iz Zrenjanina dozvole za ribolov.

Ima jedna priča za koju ne znam i ne bih da ulazim u to da li je istinita ili ne, tiče se antropološkinje Margaret Mid. “Jednom su studenti pitali antropološkinju Margaret Mid šta ona smatra najranijim znakom civilizacije u ljudskoj kulturi. Očekivali su da Mid govori o udicama za pecanje, glinenim posudama ili obrađenom kamenu za drobljenje žita.

I to se desilo tačno posle prvih 10 godina od kada je, praktično, moj život dobio jednu od svojih značajnih karakteristika. Nisam baš mislio da će sve  trajati toliko dugo. Mogao sam da biram. Nisam pogrešio u izboru. Jedna od glavnih karakteristika je bila želja da se stalo nešto menja, unapređuje. Da se društvo konstantno popravlja, da učim od drugih, da učim druge. Najvažnije mi je bilo da se taj krug ne zatvara.

Pre godinu dana, 08.06.2021. dogodila mi se jedna definitivno ’’najzanimljivija’’ aktivistička avantura čak i zanimljivija od one kada su me neosnovano privodili zbog tvita.Drugar i ja smo se tada vozili Vojvodinom i u nekom momentu odlučili da odemo u kinesku fabriku LingLong u Zrenjaninu. Fabrika je tada bila apsolutno nedostupna za srpsku javnost i novinare, koji su bili sprečavani da priđu fabrici od strane nekih sumnjivih Kineza.

U februaru 2019. godine mirovne aktivistkinje i aktivisti više nevladinih organizacija u Srbiji došli su na ideju da obeleže dvadeset godina od ratnih zločina nad kosovskim Albancima koji su ubijeni tokom rata na Kosovu, a potom tajno zakopani u Centru za obuku SAJ-a u Batajnici, na obodu Beograda.  To treba da bude združena akcija na ulicama Beograda, koja će biti otvorena za učešće građanki i građana – bila je u startu jasna ideja svih nas – aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, Fonda za humanitarno pravo i Žena u crnom.

Nenad je bio super lik, mlad momak, bivši sportista, otvorio je piljaru u kraju i brzo smo se zgotivili. Bio je jako vredan, po ceo dan u radnji, ljubazan, osmeh za svakog komšiju, a ja sam visio u kraju pošto sam često tu izvodio sina koji je voleo da se igra u malom parku ispred radnje. Uvek je imao poklončić za mog klinca, bananu ili neko drugo voće, dozvoljavao mu je da premešta voće i povrće što zna da bude jako zanimljivo kad imaš pet godina.

Ako bi trebalo da nađem najbolje reči koje opisuju suštinu svakog aktiviste onda je to ovaj navod.  „Aktivizmom plaćam svoju rentu što živim na ovoj planeti“ – Alice Walker . Aktiviste svi prepoznaju. Njih svi percipiraju kao pokretače dobrih stvari, kako u sredini u kojoj žive tako i šire. U društvu koje i danas lako poistovećujemo sa Domanovićem mrtvim morem aktivisti još više štrče nego ikad. Ti ljudi su oni “kojima sve smeta” i koji se “u sve mešaju” ali su oni prvi kojima se građani obraćaju ako naiđu na zid kada pokušaju da reše neki problem. Njih je nemoguće ignorisati. Oni vam ili ulivaju poverenje i lako dobiju vašu naklonost i vas za saveznika ili vas vređa njihova drskost: kako to da oni smeju (ono što ne smem ja). Aktivistu ćete prepoznati uvek i svuda. Nije to kavgadžija željan pažnje već budan čovek željan pravde. To su oni ljudi koji se za čas sa sličnima prepoznaju, lako organizuju. Za dobro koje  žele da urade njima je potreban jedan mig ili je dovoljno samo jedno “hajde”.

Sve su akcije i inicijative građanki i građana specifične. Široko polje delovanja, raznolikost mišljenja, brojne ideje i realizatorski virtuozi čine ih unikatnim. Logično je da su sve plod civilnog društva. Ova koju sam ja pokrenuo toliko je specifična da je gotovo nestvarna. Šta je to što je toliko razlikuje od ostalih? Samo jedna mala činjenica – začeo sam je van civilnog društva, kao policijski službenik, tačnije operativni radnik privrednog kriminaliteta. To je bio jedini izlaz iz situacije u kojoj sam se našao ja, ali i celo društvo.

Do početka srednje škole, obrazovanje je za mene bilo pravo. Pravo koje imam kao i moji vršnjaci. Pravo o kojem nisam ni razmišljala, jer se podrazumevalo da idem u školu, učestvujem na takmičenjima iz predmeta iz kojih sam želela, učim od nastavnika i profesora, platim mesečnu kartu i ne razmišljam o prevozu do škole, radim timske projekte, budem deo različitih sekcija, vikendima putujem 30 kilometara da bih pohađala matematičku školu za nadarene učenike. Prosto, imala sam mogućnost da učim, razvijam svoje talente i veštine, da ispunjavam svoje snove i ambicije.

Sedela sam kod kuće, gledala televizor i paralelno pratila šta se dešava na mojim društvenim mrežama, verujem da nam je ovakva konstalacija stvari svima dobro poznata.

Dok sam prolazila kroz svoj fejsbuk profil, na početnoj stranici sam primetila sliku momka koji rukama pravi nešto što bismo mogli nazvati albanskim nacionalnim simbolom. Fotografija je bila podeljena u lokalnoj fejsbuk grupi, imala je skoro 100 komentara a sam opis pozivao je na bojkot pekare u kojoj je osoba sa slika radila.