DR KATARINA GOLUBOVIĆ, PREDSJEDNICA YUCOM-A, KOMITETA PRAVNIKA ZA LJUDSKA PRAVA: Današnja vlast počiva na osnovama 1990-ih

0

Imamo oživljenu retoriku protiv pojedinaca koji se zalažu za vladavinu prava i dosljedno sprovođenje načela podjele vlasti – da su ,,izdajnici“ i ,,strani plaćenici“, imamo produbljivanje sukoba sa nacionalnom, etničkom i vjerskom dimenzijom, napade i pritiske na novinare. Kolovođe ovog širenja mržnje i netrpeljivosti su isti ljudi koji su vedrili i oblačili devedesetih godina

MONITOR: Kako gledate na probuđenu samosvijest žena u Srbiji koje su počele da javno iznose svoja iskustva u vezi sa seksualnim zlostavljanjem, silovanjem, zloupotrebom položaja, i da prijavljuju nasilnike. Da li je jedini do sada u javnosti poznat slučaj (Marija Lukić vs Miodrag Jeličić-Jutka)- presuđen u korist žrtve, doprinio da se i druge žrtve „usude“?

GOLUBOVIĆ: Već duže se kao advokat osećam gotovo poraženo, jer žrtvama mnogih kršenja ljudskih prava ne mogu lako reći „idemo“, ili „platiće“. Žrtva očekuje pomoć, a ne da ponovo mora da uđe u borbu. U svakoj borbi, a borba sa nasilnicima i seksulanim predatorima je najteža, vama treba neko ko će voditi računa o pravilima i proglasiti ishod borbe, trebaju vam oružje i saveznici. Marija Lukić je, u sistemskom haosu, pronašla put – ona je prvo našla jake saveznike, pa oružje, i tek je na kraju došao sudija. Dakle, ona se od žrtve preobratila u stratega, borca i heroinu. Malo je žena spremnih da idu po krvi do kolena bez sigurnosti da će doći do cilja.  Marija Lukić je pokazala put i muškarcima – da je seksualno uznemiravanje zabranjeno i da najjači mogu da padnu zbog napada na ženu.

 MONITOR: Prošlo je nekoliko godina kako je niz tekstova u Njuzviku skrenulo pažnju na „predatorska gnijezda“ u SAD-u, koja su  moćnima i bogatima omogućavala da djevojčice, dječake i mlade žene, godinama koriste kao seksualno roblje, ucjenjuju i korumpiraju. Najupečatljivija je sudska osuda holivudskog producenta Harvija Vajnštajna. Da li je to kao i pokret MeToo, otvorilo  novu dimenziju društvene samosvijesti u SAD-u i globalno?

GOLUBOVIĆ: Pokret MeToo predstavio je svetu da su seksualno uzmeniravanje i napadi retko izolovani slučajevi, a problem sistematski i da se sa njim mora suočiti. Žene širom sveta gledale su kako se otvara  Pandorina kutija svedočanstava o seksualnom zlostavljanju i osetile su se osnaženo da progovore o svojim iskustvima. Ovaj pokret je moćan, jer je ujedinio žene, poslao im poruku da nisu usamljene žrtve, kako su mnoge verovale, jer je mračnu istinu o nasilju nad ženama prekrivao veo ćutanja. Zahvaljujući tehnološkom napretku i društvenim mrežama, ovaj pokret se brzo prelio na ostatak sveta izvan SAD-a, jer očigledno postoji potreba da se ispričaju lične priče, da se zatraži pravda za žrtve, pa makar i ona simbolična u vidu poruke ,,verujemo ti“ i ,,nisi sama“. Ono što je takođe značajno jeste poruka koju je ovaj pokret poslao učiniocima nasilja – žrtve više ne ćute, a posledice te poruke gledaćemo u godinama koje su pred nama.

MONITOR: Djelovi režima u Srbiji (BIA), ali i neke građanke zaposlene u javnim službama (393 žene iz Jagodine), ovih dana podnose krivične prijave za „izazivanje panike i nereda“  protiv Milana Dumanovića, bivšeg službenika MUP-a  Srbije, Marinike Tepić, potpredsjednice SSP-a. Da li je ta kvalifikacija, izraz straha podnosilaca i inspiratora ovih krivičnih prijava od „panike i nereda“ do kojih bi mogla dovesti nova svjedočenja pred pravosudnim organima?

GOLUBOVIĆ: Krivično delo izazivanje panike i nereda se poslednjih godina zloupotrebljava u političke svrhe na ovim prostorima. Njegova formulacija je takva, da je ono jedino krivično delo koje u svojoj definiciji obuhvata širenje lažnih vesti i informacija, a za koje se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Upravo zato mnogi posežu za ovim pravnim osnovom u različitim situacijama, među kojima nisu retki ni obračuni sa političkim neistomišljenicima.

Međutim, da bi ovo delo bilo učinjeno, vi morate izneti dokaze da je neko širio lažne vesti i informacije i time izazvao paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujetio ili značajnije omeo sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja. Neophodno je dakle, da postoji odgovarajuća posledica i da se dokaže uzročno – posledična veza između nečije tvrdnje ili izjave i nastale posledice. Upravo na temelju nemogućnosti da se dokaže postojanje posledice koje je direktno prouzrokovano nečijom navodno lažnom tvrdnjom ove krivične prijave padaju.

Vrlo često, podnosiocu krivične prijave i nije cilj da osoba protiv koje se prijava podnosi bude osuđena, već samo da je zastraši mogućnošću krivičnog progona. Nikome nije prijatno da ga policija ili tužilaštvo pozovu na saslušanje, da mora da angažuje advokata da se brani, pod pretnjom krivične sankcije koja može biti od tri meseca zatvora do tri godine.

MONITOR: Stalno govorimo o potrebi podjele vlasti i nezavisnosti pravosuđa. I nova strategija proširenja EU u centar stavlja poglavlja 23 i 24, vladavinu prava i ljudska prava. Možemo li se nadati   da će  ljudi iz pravosuđa, iznutra, započeti bitku za dostojanstvo svoje profesije?

GOLUBOVIĆ: Oni koji se odvaže da zastupaju principe nezavisnosti i samostalnosti svoje profesije, kao i principe na kojima svaka odluka pravosudnih organa mora da se zasniva, postaju mete odmazde koja se sprovodi na različite načine. Ako krenemo od policije, videćemo da su se protiv onih odvažnih koji su ukazivali na nezakonitosti u policijskim redovima vodili disciplinski i drugi postupci, da su se podnosile krivične prijave za ometanje pravde, izazivanje panike, odavanje službene tajne, da su bili žrtve mobinga. Tužioci mogu biti premešteni, a njihov rad opstruiran odsustvom saradnje sa policijom, dok sudije najčešće budu provučene kroz medijsko blato. Ta odmazda zaustavlja revoluciju iznutra. Svaki borbeni pojedinac predstavlja opasnost, i zato vlast sve čini da zaustavi svakog pojedinca.

MONITOR: Haški sud ponovo potražuje Petra Jojića i Vjericu Radetu, članove SRS-a, zbog nepoštovanja suda koje vlast neće da isporuči. Vaša organizacija je podnijela tužbu protiv Aleksandra Vulina zbog govora mržnje prema Albancima, koji je bio ministar odbrane, a sada je policije. Akteri najnovije afere su Marković-Palma, Ivica Dačić, Aleksandar Antić, pominje se i bivši predsjednik Skupštinskog odbora za pravosuđe, Petar Petrović. Tu je i utisak da su visoki funkcioneri, već 30 godina nedodirljivi. Oni kao da i „tuže i sude“?

GOLUBOVIĆ: Ovo je dokaz da je lustracija bila neophodna. Današnja vlast počiva na osnovama 1990-ih što se  može videti iz celokupne atmosfere u društvu. Imamo oživljenu retoriku protiv pojedinaca koji se zalažu za vladavinu prava i dosledno sprovođenje načela podele vlasti – da su ,,izdajnici“ i ,,strani plaćenici“, imamo produbljivanje sukoba sa nacionalnom, etničkom i verskom dimenzijom, napade i pritiske na novinare i kada pogledate ko su kolovođe ovog širenja mržnje i netrpeljivosti, vidite da su to isti ljudi koji su vedrili i oblačili devedesetih godina. Problemi u društvu kojima se mi bavimo danas su isti oni koji su nas mučili tada. Osim što smo malo odmakli u međunarodnoj politici, što smo pristupili nekim međunarodnim ugovorima kojima se garantuju osnovna ljudska prava i koji se mogu koristiti kao mehanizam političkog pritiska da se ova osnovna ljudska prava poštuju, vrlo se malo toga promenilo. Demokratizacija društva je dugačak proces, proces u kome vi morate od podanika da stvorite građanina i on traje godinama, a mi smo tek na početku tog procesa. Zato  moramo koristiti postojeće mehanizme i neprekidno izazivati državu da poštuje ono na šta se obavezala. Ova borba je iscrpljujuća i naporna, na momente se čini i uzaludnom, ali je ona jedini način da se konačno stigne do cilja kome stremimo. Samo upornost i dosledno insistiranje na načelima vladavine prava i podele vlasti nas može od podanika dovesti do građana države u kojoj želimo da živimo.

Teške posljedice po žrtve curenja informacija iz istrage

MONITOR: Ovih dana se u Srbiji bavimo „aferom Palma“ (a već mjesecima „Aleksić“, „Štajnfeld-Lečić”), navodima o zloupotrebi maloljetnih djevojaka jednog od političkih aktera sadašnje vlasti, Dragana Markovića Palme. Pravnici i predstavnici NVO  govore o slaboj zaštiti svjedoka/inja koja daje male šanse da se dođe do pokretanja postupka. Postoje li „rupe u zakonu“ ili se radi o namjernoj aljkavosti i neažurnosti sistema koji bi trebalo da tu zaštitu sprovodi?

GOLUBOVIĆ: Mi imamo već dugo sistemski problem sa ,,curenjem“ informacija iz istrage koje je zakonom zabranjeno, međutim ova zabrana nije dosledno sprovedena. Kada se informacije iz nekog istražnog postupka, koji inače nije javan, pojave u medijima, ne istražuje se kako su te informacije dospele do medija, niti se utvrđuje ko je za to odgovoran. Ovo može ozbiljno narušiti istragu, ali i uticati na tok postupka. Neretko možemo videti u medijima neke informacije koje se odnose na žrtve i svedoke koje su oni mogli dobiti samo direktnim uvidom u dokumentaciju iz istražnog postupka i dok ne bude postojala volja da se ovaj problem reši, da se oni koji odaju informacije pronađu i sankcionišu, ovaj problem će nas pratiti i ometatati rad pravosudnih organa.

Za rješavanje krivičnih  djela protiv novinara potrebno da se  političko uže  olabavi

MONITOR: Decenijama  traje borba da se otkriju nalogodavci i počinioci zločina prema novinarima/kama i medijskim radnicima/ama. To su, izgleda, nejnerješiviji slučajevi. U Srbiji, Crnoj Gori, ali i drugde. Mijenjaju se izvršne vlasti, prave se čak i nekakave reforme pravosuđa, ali ovi slučajevi ostaju da „vise u vazduhu“ ili se osude tek neki od neposrednih izvršilaca tih zločina?

GOLUBOVIĆ: Svedoci smo  da je naša policija kompetentna da pronađe učinioce čak i nekih veoma ozbiljnih krivičnih dela organizovanog kriminala. Rešavanje krivičnih dela učinjenih prema novinarima će ,,visiti u vazduhu” dok se ne steknu uslovi da se političko uže olabavi. Da je to tako, tj. da ne postoji politička volja da se slučajevi reše, možemo videti kroz situacije da se pritisak uvek pojavi i vrši na one koji u istragama dođu do određenih podataka.

To što je dolazilo do nekih promena izvršne vlasti je potpuno irelevantno za ove slučajeve, jer se sakrivanjem istine ne štiti jedna ličnost jedne partije.

Da bi se razumela sudbina ovih slučajeva mora se poći od činjenice da su slučajevi napada na novinare u stvari napad na slobodu svih građana – slobodu izražavanja koja podrazumeva, osim prava da se izrazimo, i pravo da primimo informaciju. Bezbednosne strukture očigledno smatraju da su informacije koje se kriju iza ovih slučajeva osetljive i ugrožavaju ,,neke” i ,,nečije” interese. Bezbednosne strukture, koje su čuvari i gospodari informacija, nikada nisu reformisane.

Nastasja RADOVIĆ

Izvor

Share.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.