U poslednjih par meseci je promenjeno nekoliko rukovodioca u jedinicama policije koje su ključne za bezbednost građana i prevenciju kriminala. S obzirom na reputaciju novog rukovodstva, javnost opravdano strahuju od još veće represije prema onima koji iskazuju nezadovoljstvo prema vlastima. Ipak, ovakvim razvojem stvari u policiji je ugrožena bezbednost i svih drugih građana.
Novi načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), Marko Kričak, je bivši komandant Jedinice za obezbeđenje lica i objekata (JZO). Ova jedinica se, mimo svojih uobičajenih zadataka, bavila suzbijanjem protesta, a Kričak i drugi službenici JZO-a su prijavljeni zlostavljanje studenata u više navrata. Njegov bivši zamenik, Igor Žmirić, postao je komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) iako je i on umešan u slučajeve policijske brutalnosti. Žandarmerija je takođe dobila novog komandanta, Radoslava Repca, koji je bio na čelu Policijske brigade koja je tokom najvećih nemira obezbeđivala takozvani “Ćacilend”. Novi šef Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) je još jedan bivši pripadnik JZO-a, Marko Zafirović, koji je upamćen po suzbijanju blokade učenika u Petoj Beogradskoj gimnaziji. I JZO je dobila novog rukovodioca, Ivana Ristića koji je bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO) čiji su pripadnici ubili premijera Zorana Đinđića i bili povezani sa Zemunskim klanom, a protiv kojeg je prema saznanjima novinara bila podneta i međunarodna prijava za krijumčarenje migranata.
S obzirom na ovakve biografije ljudi na čelu srpske policije i na politički kontekst koji se ogleda u zarobljenim institucijama, narušavanju ljudskih prava i društvenim nemirima, javnost se opravdano pita da li smene predstavljaju uvod u još veću represiju prema onima koji nisu naklonjeni vlasti.
U strogo hijerarhijskom ustrojstvu kakvo ima policija, lako se uspostavlja kontrola nad svim službenicima. Policajci su u obavezi da izvršavaju (zakonita) naređenja, ali i da o svemu obaveštavaju svoje nadređene i dobiju odobrenje za planirane radnje. Na primer, rukovodioci potpisuju inicijative za vršenje pretresa, za veštačenje, prepoznavanje ili izveštaje prema tužilaštvima i sudovima. U takvoj organizaciji rada rukovodioci raspolažu gotovo neograničenim resursima za otpočinjanje istraga protiv demonstranata, poput onih gde se studenti terete za rušenje ustavnog poretka. S obzirom da je tada došlo i do zloupotrebe materijala iz istrage objavom u medijima naklonjenim vlastima, jasno je da ovakve istrage idu u korist režimu. Pored toga, oni koji iskazuju građansku neposlušnost susretali su se sa praćenjem, pozivanjem i zadržavanjem u policiji, pritvorom i drugim oblicima zastrašivanja. Najteži su, ipak, bili slučajevi policijske brutalnosti u kojima su se isticali službenici JZO-a, ali i Policijske brigade, Žandarmerije i Intervente jedinice policije (IJP).
Sa mesta načelnika UKP-a, SBPOK-a i Službe za specijalne istražne metode, koja je prema pisanju medija takođe dobila novog šefa, kontrolišu se praktično sve istrage koje mogu ugroziti pojedince na vlasti. Poput finansijske istrage u vezi sa padom nadstrešnice, ili istrage o slučaju ”Generalštab” gde Tužilaštvo za organizovani kriminal ne dobija adekvatnu podršku policije. Policija bi u tako kompleksnim slučajevima trebalo da obezbeđuje dokaze putem tajnog nadzora, uviđaja ili pretresa. Ukoliko između tužilaštava i policije ne postoji saradnja, takve radnje se ne mogu brzo i efikasno sprovesti, a ključni dokazi izostaju. Na primer, tužilaštvo na osnovu informacija dobijenih prilikom saslušanja svedoka može da odluči da je potrebno izvesti uviđaj ili pretres bez sudskog naloga, usled hitnosti. U slučaju dobre komunikacije, policija bi izvršila uviđaj na osnovu usmenog zahteva tužioca. Sa druge strane, rukovodilac može da ”minira” ovaj postupak traženjem pisanog zahtev koji se može obezbediti u roku od par sati ili dana, ali do tada ključni dokazi mogu nestati. Još očigledniji primer ”zavisnosti” tužilaštva od policije se krije u slučaju primene specijalnih istražnih radnji. Rukovodioci i policajci koji sprovode tajni nadzor prvi dolaze u kontakt sa novim podacima, te se može desiti da takvi podaci ne dođu do tužilaštva. Jedna od tehnika ”miniranja” rada tužilaštva je i smena policijskih službenika sa kojima oni sarađuju, što se desilo u slučaju tokova novca povezanim sa padom nadstrešnice i u slučaju zaplene rekordne količine marihuane u Srbiji koji je povezan sa lokalnim rukovodstvom Srpske napredne stranke. Moć tužilaštva je u svim postupcima ograničena onime što policija radi, zbog čega i postoji inicijativa za uvođenjem tužilačke policije.
Pored ugrožavanja bezbednosti onih koji učestvuju u građanskoj neposlušnosti i ”miniranja” postupaka koje mogu ugroziti pojedince na vlasti, posledice ovih smena mogu osetiti i svi drugi građani. Tradicionalno, policija u Srbiji uživa poverenje na osrednjem nivou – više od političkih i nevladinih organizacija, a manje od vojske i crkve. Među bezbednosnim i pravosudnim institucijama, veće poverenje uživaju vatrogasci i vojska, a manje sudstva i tužilaštva. Ne postoje merenja iz prethodne godine, ali stiče se utisak da nakon policijske brutalnosti prema demonstrantima, skandala poput nestanka oduzetog oružja iz policijskih stanica, kao i slučajeva zlostavljanja i smrti lica privedenih u stanicama - zadovoljstvo građana nije moglo da ide uzlaznom putanjom. Jedan od pokazatelja poljuljane slike o policiji u javnosti je i činjenica da je interesovanje za posao u policiji drastično opalo. Pored povećanog obima posla usled društvenih nemira, slab odaziv na konkurse za policiju može biti razlog toga što je MUP ”vraćao” službenike iz penzije.
Sa druge strane, rad policije se zasniva na saradnji sa građanima. Pozornici i patrole u kontaktu sa građanima prikupljaju informacije relevantne za policiju, a građane informišu o pitanjima značajnim za njihovu bezbednost. Kada policajci intervenišu po prijavama, na primer, nasilja u porodici ili ”kafanskih” tuča, od komunikacije i saradnje sa građanima zavisi kakav će biti ishod njihovog postupanja. Veliki deo poslova policije opšte nadležnosti čine i operativne tj. bezbednosne provere radi dozvola za oružje, licenci za privatno obezbeđenje, rada u državnim organima ili u bezbednosno značajnom prostoru. Takođe, provere adresa, dostavljanje sudskih dokumenata ili asistencije drugim organima. Svi ovi poslovi zavise od informacija dobijenih od građana i odnosa sa zajednicom. Čak i kada se radi o kriminalističkoj policiji tj. inspektorima u civilu, uspešnost istrage u velikoj meri zavisi od informacija koje će biti prikupljene od žrtava, svedoka ili saradnika. S obzirom na masovnost studentskog pokreta i građanskih protesta u proteklih godinu i više dana, jasno je da je saradnja policije i građana u velikoj meri pogođena onime što se dešavalo na protestima. A kada policija nema legitimitet, tj. kada joj građani ne veruju i ne smatraju je pravičnom, ne može se očekivati da ostvaruje svoju ulogu u bezbednosti.
Osim odnosa sa zajednicom, iscrpno angažovanje bezbednosnih resursa u suzbijanju studentskog pokreta i demonstracija, ostavlja trag i na prevenciju kriminala. Policajci koji su angažovani u IJP-u, jedinici koja se formira u svakoj područnoj policijskoj upravi, potiču iz redova policije opšte nadležnosti i saobraćajne policije. Saobraćajci se angažuju i radi obezbeđenja saobraćaja tokom javnih okupljanja, a policajci u civilu koji se nalaze među okupljenima potiču iz odeljenja policije (opet, opšte nadležnosti) ili odeljenja kriminalističke policije. S obzirom na to da su svi oni u proteklom periodu veći deo radnog vremena proveli baveći se protestima i studentima, ne čudi porast uličnog kriminaliteta koji se ogleda u iznudama, paljevinama i eksplozivnim napravama u ugostiteljskim objektima, bacanju bombi i kidnapovanju javnih ličnosti.
Iako je iz Direkcije policije krajem 2025. saopšteno da je ukupni kriminalitet opao za 5 procenata, iz kriminoloških istraživanja je poznato da zvanična statistika ”pati” od ”tamne brojke” neprijavljenih dela, a koja zavisi od društveno-političke situacije i poverenja u institucije. U Srbiji, pored društvenih nemira i policijske brutalnosti tokom 2025, postoje hronični problemi koji doprinose manjku poverenja u sistem, poput slabe zaštite žrtava i njihove reviktimizacije u krivičnim postupcima, ili visoke percepcije o korupciji. U takvom kontekstu, razlika između zvanične kriminalne statistike i stvarne brojke može biti značajno velika.
Na kraju, vidljivo je i da su sami policajci demotivisani okolnostima u kojima se nalaze. Iako ”glasno ćute” tj. nema zvaničnih podataka o nezadovoljstvu unutar policije, o tome svedoče saopštenja pojedinih sindikata i medijski izveštaji. Na primer, o situaciji u SAJ-u, gde se sprovode kadrovske promene i pritisci zbog kojih pojedini pripadnici i napuštaju ovu jedinicu. Pored presedana upotrebe JZO-a u kontroli protesta, promene u SAJ-u nemaju nikakvo utemeljenje s obzirom da se radi o jedinici koja se bavi najrizičnijim zadacima poput hapšenja članova organizovanih kriminalnih grupa ili terorista. A sve je započelo pričom o penzionisanju bivšeg komandanta Spasoja Vulevića, usled navoda da je odbio da angažuje SAJ na protestima. U takvoj situaciji, jasno je da se policajcima, poput pijunima na šahovskoj tabli, upravlja da bi se režim održao na vlasti, a ne radi njene primarne uloge - bezbednosti građana.
Autor: Dušan Stanković, saradnik u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku
