Evropski sud za ljudska prava je 2. juna 2026. godine jednoglasno utvrdio da je Srbija povredila pravo na slobodu mirnog okupljanja i pravo na delotvorno pravno sredstvo kada je zabranila tri protesta posvećena položaju pripadnika Falun Gonga u Kini. Protesti su bili najavljeni za 17. i 18. jun 2016. godine, tokom zvanične posete kineskog predsednika Srbiji.
Značaj ove presude daleko prevazilazi jedno udruženje, jednu zvaničnu posetu i tri zabranjena skupa. Ona otvara pitanje da li su ulice i trgovi prostor građana ili tek dekoracija diplomatskog protokola; da li država štiti učesnike mirnih protesta od mogućeg nasilja ili ih sklanja kako ne bi uznemirili moćne goste; i da li sudska zaštita treba da stigne dok još može nešto da promeni ili tek godinama kasnije, kada je datum protesta odavno postao istorijska fusnota.
Od pretpostavljenog sukoba do stvarne zabrane
Srpske vlasti opravdale su zabranu procenom da bi se na ulicama mogli pojaviti državljani Kine i pristalice kineskog predsednika, organizovati kontrademonstracije i izazvati sukob sa pripadnicima Falun Gonga – udruženja građana koje u Srbiji ima svega pet članova.
Evropski sud, međutim, u spisima nije pronašao konkretnu i individualizovanu bezbednosnu procenu koja bi pokazala ko je pretio, kakva je bila priroda pretnje, koliko se ljudi očekivalo i zašto policija nije mogla da obezbedi skup. Rizik od sukoba bio je, prema oceni Suda, u najboljem slučaju spekulativan.
„Bezbednosna procena ne može se svesti na formulu: možda će se pojaviti oni koji se ne slažu, možda će se naljutiti – pa je najjednostavnije zabraniti skup onima koji su ga uredno prijavili. To nije procena rizika, već čitanje budućnosti iz taloga kafe, samo s pečatom na kraju.“
U domaćim odlukama potencijalni sukob pristalica kineskog predsednika i praktikanata Falun Gonga predstavljen je gotovo kao neizbežni obračun. Ipak, od nekoliko transparenata, mirne meditacije i protivljenja progonu jedne zajednice teško je skrojiti ozbiljnu bezbednosnu pretnju bez izdašne pomoći mašte.
Čak i da je opasnost bila stvarna, Evropski sud je naglasio da postojanje kontrademonstranata samo po sebi nije dovoljan razlog za zabranu. Država ima pozitivnu obavezu da pokuša da omogući oba skupa, razdvoji učesnike, obezbedi dovoljan broj policijskih službenika, prilagodi trasu ili predloži drugo odgovarajuće mesto. Potpuna zabrana može biti samo krajnja, a ne početna mera.
U suprotnom se uspostavlja takozvani veto nasilnika: dovoljno je da neko zapreti mirnom skupu pa će država, umesto da se suprotstavi pretnji, zabraniti skup. Najagresivniji tada određuju ko sme da se pojavi u javnom prostoru.
Od Parade ponosa do EuroPrajda: ista greška, druga manjina
Ista logika godinama je korišćena prilikom zabrana Parade ponosa u Beogradu u periodu od 2009. do 2013. godine. Obrazac je bio poznat: ekstremističke grupe prete nasiljem, a posledice tih pretnji snose LGBTI građani koji žele mirno da se okupe. Umesto da ograniči one koji najavljuju nasilje, država ograničava one kojima je nasilje najavljeno.
Slično se dogodilo i sa EuroPrajd šetnjom 2022. godine. Ministarstvo unutrašnjih poslova najpre je zabranilo najavljenu trasu pozivajući se na opasnost od nasilja i ozbiljnog narušavanja javnog reda. Nakon velikog domaćeg i međunarodnog pritiska, šetnja je ipak održana na znatno kraćoj trasi i uz snažno policijsko obezbeđenje.
Upravo činjenica da je skup na kraju mogao da bude održan pokazuje da bezbednosni rizik nije nužno zahtevao potpunu zabranu. Zahtevao je policijski rad, planiranje i zaštitu učesnika – što je, doduše, komplikovanije od potpisivanja zabrane, ali je zato posao demokratske države.
Kako je to izgledalo u susedstvu
Postupanje Srbije nije bilo jedini mogući odgovor na proteste Falun Gonga tokom susreta sa kineskim zvaničnicima. Tokom posete kineskog predsednika Hu Đintaoa Hrvatskoj 2009. godine, pristalice Falun Gonga održale su mirne proteste na Trgu bana Jelačića i ispred Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Skupovi nisu bili zabranjeni.
Prema svedočenju jednog od učesnika, u trenutku prolaska kineske delegacije ispred demonstranata je na nekoliko trenutaka parkiran neobeležen autobus koji je pripadao Policijskoj akademiji. Autobus je potom uklonjen.
Ukoliko je svrha tog manevra bila da protest zakloni od pogleda delegacije, reč je o prilično doslovnom pokušaju da se problem ljudskih prava reši parkiranjem. Protest nije bio zabranjen, ali je njegova poruka nakratko sklonjena iza velikog vozila. To je blaža mera od potpunog ukidanja skupa, ali pokazuje istu nelagodnost vlasti prema ideji da strani zvaničnik vidi nešto što mu se možda neće dopasti.
U Bugarskoj su pripadnici Falun Dafe mirno protestovali 2008. godine tokom ispraćaja bugarskog olimpijskog tima za Peking. Bugarski helsinški komitet zabeležio je da su demonstranti nosili poruke kojima su tražili prestanak progona Falun Gonga u Kini. Ovi primeri pokazuju da je moguće zaštititi državnu delegaciju, održati javni red i istovremeno dozvoliti građanima da iskažu kritički stav. Diplomatska pristojnost ne zahteva političku sterilizaciju javnog prostora.
Mala zajednica ne znači mala prava
Falun Gong, odnosno Falun Dafa, opisuje se kao duhovna praksa ukorenjena u budističkoj tradiciji, koja uključuje moralno učenje, meditaciju i spore telesne vežbe. U Srbiji je reč o veoma maloj zajednici.
Male verske i duhovne grupe često su izložene predrasudama upravo zato što većina malo zna o njihovim verovanjima. Neobične prakse lako se proglašavaju sumnjivim, a nepoznata učenja opasnim. Terminologija koju koriste strane vlasti ili tabloidi nekritički se preuzima, pa se cela zajednica posmatra kao bezbednosni problem pre nego što je bilo koji njen pripadnik učinio nešto protivzakonito.
Međutim, uživanje ljudskih prava ne zavisi od toga da li je neka grupa velika, tradicionalna, popularna ili dovoljno razumljiva većini. Sloboda okupljanja ne bi imala naročitog smisla kada bi štitila samo stavove koji nikome ne smetaju. Za organizovanje skupa nije potrebna potvrda o društvenoj popularnosti, teološkoj prihvatljivosti ili diplomatskoj podobnosti.
Država takođe ne bi smela automatski da uvozi klasifikacije drugih država. Činjenica da je neka organizacija zabranjena u Kini ne pretvara njene pripadnike u bezbednosnu opasnost u Srbiji. Domaći organi moraju postupati na osnovu Ustava Srbije, Evropske konvencije i konkretnih činjenica, a ne na osnovu političkih stavova strane vlade.
Nije presudno ni kako će neko Falun Gong nazvati – religijom, duhovnom praksom, učenjem ili oblikom čigonga. Za pravo na mirno okupljanje presudno je da se ljudi okupljaju mirno. Ljudska prava nisu nagrada za pripadnost većini.
Pravni lek koji stiže kada više nema šta da izleči
Drugi ključni deo presude odnosi se na član 13 Evropske konvencije – pravo na delotvorno pravno sredstvo.
Organizatori su koristili raspoložive pravne postupke, ali su odluke Upravnog suda donošene nakon datuma za koje su skupovi bili prijavljeni. Ustavna žalba podneta u julu 2016. rešena je tek u februaru 2024. godine, gotovo sedam godina i sedam meseci kasnije.
Takva odluka može naknadno da potvrdi da je država pogrešila, ali ne može da vrati propušteni protest, posetu stranog zvaničnika niti trenutak u kojem je poruka trebalo da bude upućena javnosti.
„Pravni lek koji stigne sedam godina nakon zabranjenog skupa nije delotvoran lek za to okupljanje. Više liči na arhivsku potvrdu da je pravo svojevremeno bilo povređeno.“
Zbog toga Evropski sud zahteva da, kada organizator blagovremeno prijavi skup, mora postojati mogućnost da i konačnu sudsku odluku dobije pre planiranog datuma. U predmetima slobode okupljanja vreme nije sporedno procesno pitanje. Ono je deo samog prava.
Protest protiv posete određenog zvaničnika nema isto značenje ako se održi osam godina nakon što je njegova kolona vozila prošla gradom.
Presuda se ne odnosi samo na prošlost
Značaj presude posebno se vidi u svetlu događaja iz maja 2024. godine. Prema izveštaju Inicijative mladih za ljudska prava, šest pripadnika Falun Gonga i dva člana njihovih porodica zadržani su do 48 sati tokom nove posete kineskog predsednika Srbiji, iako nisu prijavili niti planirali javno okupljanje. Pušteni su nakon njegovog odlaska iz Beograda. Obrazac nije nov: još 2014. godine, tokom samita na kom je učestvovao kineski premijer, jedanaest stranih praktikanata Falun Gonga, iz Bugarske, Slovačke i Finske, uhapšeno je i proterano iz Srbije nakon što im je zabranjen protest.
Presuda iz Strazbura zato ne bi smela da ostane samo konstatacija da je Srbija pogrešila 2016. godine. Ona zahteva promenu prakse.
Policija mora da izrađuje konkretne bezbednosne procene zasnovane na proverljivim činjenicama. Mora da razmotri blaže mere pre zabrane, uključujući razdvajanje skupova, dodatno obezbeđenje, izmene trase i odgovarajuću alternativnu lokaciju. Sudovi moraju da odlučuju hitno, dok odluka još može da omogući održavanje događaja. Pretnje kontrademonstranata moraju voditi njihovom kontrolisanju, a ne kažnjavanju mirnih učesnika.
Najzad, odnosi sa stranom državom, ma koliko bili „čelični”, ne mogu imati veću pravnu snagu od Ustava i Evropske konvencije.
Sloboda okupljanja kao test demokratije
Najlakše je podržavati slobodu okupljanja kada se sa demonstrantima slažemo, kada su brojni, popularni i ne smetaju nikome važnom. Pravi test dolazi kada je grupa mala, nepoznata ili nepopularna, kada njena poruka nervira moćnu državu i kada neko preti da će zbog njenog prisustva izazvati incident.
Tada demokratska država ne pita kako da protest nestane iz kadra. Pita kako da ga zaštiti.
Presuda u predmetu „Društvo srpsko-kineskog prijateljstva FDH protiv Srbije” potvrđuje jednostavno, ali često zaboravljeno pravilo: država nije dužna da garantuje da će se svi slagati sa porukom nekog skupa. Dužna je da, koliko je razumno moguće, obezbedi da ta poruka može mirno da bude izgovorena i čuje se.
Autor: Milan Filipović, direktor istraživanja u Komitetu pravnika za ljudska prava - JUKOM