Međunarodni dan ljudskih prava: Šta su ljudska prava u 300, 500 i 900 reči

0

Srbija ovogodišnji Međunarodni dan ljudskih prava dočekuje u nezavidnom položaju – dok aktivisti kritikuju stanje u ovoj oblasti, predstavnici vlasti neretko daju izjave iz kojih bi se moglo zaključiti da se prava i slobode poštuju.

Pravni savetnik i saradnik Beogradskog centra za ljudska prava Bojan Stojanović kaže da su tokom 2020. godine kršena prava slobode kretanja, izražavanja, mirnog okupljanja, pravo na zdravlje i mnoga druga.

„Stanje je kritično u pogledu slobode medija“, dodaje Stojanović za BBC na srpskom.

Iz BCLjP navode da su im se tokom vanrednog stanja ljudi obraćali povodom „ograničenja i lišavanja slobode kretanja“, a tokom julskih protesta i zbog „prekomerne policijske upotrebe sile“.

Međutim, predstavnici vlasti tada su tvrdili da su policajci reagovali silom „tek kada im je život bio ugrožen“, a predsednik Aleksandar Vučić je početkom godine rekao da smatra da su mediji u Srbiji slobodni.

Najnovije istraživanje Centra – „Ljudska prava u očima građana i građanki Srbije“, sprovedeno tokom novembra u saradnji sa timom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Srbiji i Ipsos stratedžik marketingom, pokazuje da su „brojna ograničenja i derogacije ljudskih prava“, bile na vrhuncu tokom vanrednog stanja od 15. marta do 6. maja.

Prema stavovima ispitanika, najugroženija prava u 2020. godini bila su pravo na zdravlje (18 odsto), sloboda kretanja (18 odsto) i sloboda medija (16 odsto), za razliku od prethodne godine kada su pravo na rad, slobodu govora/medija i pravo na dostojanstven život smatrani najugroženijima, preneo je Centar.

Ljudska prava u 300 reči – Kako ih ostvariti u Srbiji?

U Srbiji su ljudska prava garantovana najvišim pravnim aktom države – ustavom, ali se njihovo uređenje reguliše i zakonima, podzakonskim aktima i drugim propisima.

„Ustavom Republike Srbije je propisano da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju“, objašnjava Bojan Stojanović.

Kaže da se u posebnom delu ustava, u preko 60 članova, garantuju ljudska prava i njihova direktna primena.

Stojanović dodaje da svaki pojedinac koji se nalazi na teritoriji Republike Srbije ima pravo da uživa ljudska prava i slobode.

To uključuje sve državljane Srbije, ali i strance i lica bez državljanstva – apatride.

Ako osoba smatra da su njena ljudska prava ugrožena, prvom kome treba da se obrate su nadležni organi i institucije Republike Srbije.

Ljudsko prava se u Srbiji ostvaruju pred nezavisnim institucijama, kaže Katarina Golubović, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava (Yucom).

„U sudskim postupcima pred sudom ili u posebnim postupcima kod Zaštitnika građana, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnnosti, kao i pred Ustavnim sudom“, dodaje.

Ukoliko mu ne bude pružena zaštita i isrpi sva domaća pravna sredstava, postoji mogućnost da se obrati međunarodnim telima i komitetima, i na kraju – Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Golubović takođe smatra da je tokom epidemije korona virusa došlo do ograničenja ljudskih prava, negde s razlogom, a negde bez – „protivno ideji ljudskih prava“.

Vlada Šahović iz inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 – kaže da su tokom vanrednog stanja pisali Evropskom sudu za ljudska prava i tražili zahtev za privremenu meru zbog nedostatka „higijenske i pitke vode“ u neformalnom naselju Čukarička šuma povodom karantina od 84 časa oko 1. maja.

Dodaje da je Inicijativa A11 do sada zabeležila i kršenje ljudskih prava prilikom prinudnih izvršenja i iseljenja ljudi iz stanova gde država „ne pruža nikakvu vrstu alternativnog smeštaja“, kod reagovanja izvršne vlasti na julske proteste, kao i „mizogine napade i komentare na javnim servisima“.

Ljudska prava u 500 reči – Pojam, vrste i dan

Generalna skupština UN proglasila je 10. decembra 1950. godine – Međunarodni dan ljudskih prava, dve godine posle usvajanja Opšte deklaracije o ljudskim pravima.

„Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.

„Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva“

Piše u prvom od trideset članova Opšte deklaracije o ljudskim pravima.

Njima se potvrđuje pravo svakog pojedinca bez obzira na rasu, nacionalno poreklo, pol, jezik, veroispovest, imovinsko poreklo i političko opredeljenje na život, rad, obrazovanje, jednakost pred zakonom, privatnost i na mnoga druga prava.

Povod za donošenje deklaracija bio je Drugi svetski rat i brojni zločini koji su tada počinjeni.

Ljudska prava su podeljena u nekoliko grupa – građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava.

„Svako ima pravo da kaže svoje mišljenje (sloboda izražavanja), da iskaže svoju podršku ili protest na ulici (sloboda okupljanja) da izabere veru (sloboda veroispovesti), da se poštuje njegovo dostojanstvo i telo (zabrana mučenja), da ne bude lišen života (pravo na život).

„Svako ima pravo na zaštitu svojih prava, kao i da zaštita bude pravična, da mirno uživa svoju imovinu, pravo na dom, pravo na privatnost i porodični život, zdravstvenu zaštitu…“, objašnjava Katarina Golubović.

Dodaje da ljudska prava „pripadaju svakome na svetu“ i da su „univerzalna“.

„Pravo na život moraju imati ljudi sa Filipina, iz Srbije i Kine, bez obzira kog pola bili. Ona su jednaka za sve“, govori Golubović.

Bojan stojanović kaže da su „ljudska prava urođena prava svakog ljudskog bića“.

„Ona ne zavise od države, već predstavljaju prirodno pravo, dakle, pojedinci poseduju ljudska prava nezavisno od države i volje vladara“, dodaje Stojanović.

Deklaracija iz 1948. godine nije bila pravno obavezujuća sve do Međunarodne konferencije UN o ljudskim pravima 1968. godine kada je odlučeno da predstavlja obavezu za sve članice međunarodne zajednice.

Takođe, on je predstavila osnov za mnogobrojne pravne dokumente koje su Ujedinjene nacije donosile u narednim decenijama.

Najznačajniji su Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima koje je Generalna skupština UN usvojila 1966. godine.

Ovi ugovori su stupili na snagu tek deset godina kasnije – 1976, kada ih je ratifikovao dovoljan broj članica UN.

Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima ratifikovalo je više od 150 država, među kojima je i Srbija, koja se obavezala da će poštovati njegove odredbe.

Pored deklaracija usvojenih pod okriljem UN, ljudska prava su na međunarodnom nivou regulisana i drugim pravnim dokumentima poput regionalnih ugovora Evropske unije, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i drugih.

Ljudska prava u 1000 reči – Svet i Srbija

Na kršenje ljudskih prava, smatraju stručnjaci, nailazimo stalno.

Velike međunarodne nevladine organizacije poput Amnesty International i Human Rights Watch, ali i brojne domaće, svake godine nas u izveštajima obaveštavaju o mnogobrojnim slučajevima kršenja ljudskih prava.

Tokom 2020. godine zabeleženi su slučajevi kršenja prava na život, slobode kretanja i govora, mirnog okupljanja, biračkog prava i prava na zdravlje, kao i zabrane diskriminacije, lišavanja slobode i drugo.

„Neke države su povredile set prava domoricima, neke ugrožavaju zdravu životnu sredinu.

„U mnogima je pravo na obaveštenost veoma restriktivno, na primer potpuno ukidanje interneta, zabranjuju se protesti, proganjaju pripadnici određene veroispovesti, vrše smrtne kazne u državama gde su i dalje dozvoljene“, objašnjava Kristina Golubović.

Na prostorima zahvaćenim ratom, poput Sirije i Iraka, zabeležena su kršenja međunarodnog humanitarnog prava.

Teških kršenja ljudskih prava zbog ratova bilo je i na ovim prostorima.

Srbija je država koja je u bliskoj istoriji imala nekoliko ratova, koji su praćeni teškim i masovnim kršenjem ljudskih prava, navodi Golubović.

„Nažalost, žrtve ovih ratova još uvek nisu dobili niti naknadu, niti satisfakciju – od porodica ubijenih i nestalih, do porodica koje su izgubile svoju imovinu i pravo na dom, što je osnova za nastavak dostojanstvenog života.

„Srbija, koja pretenduje da bude članica Evropske unije i kao članica Saveta Evrope, ima visoko postavljenu lestvicu u poštovanju ljudskih prava koju stalno mora da preskače“, dodaje Golubović.

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji – Sonja Biserko, kaže za BBC na srpskom, da je u prvoj deceniji posle pada režima Slobodana Miloševića, Srbija usvojila „sve neophodne instrumente koji obezbeđuju poštovanje ljudskih prava“.

„Međutim treba imati u vidu da se u društvu kao što smo mi i nama sličnima, ljudska prava percipiraju kao neki zapadni, imperijalni pritisak koji se vrlo teško ovde prihvata“, objašnjava Biserko.

Najveći problem po pitanju ljudskih prava u Srbiji vidi na polju slobode medija, prava manjina, odnosu prema prošlosti i ratnim zločinima i generalno nedostatku vladavine prava.

„Slabosti vladavine prava je kritikovala i Evropska komisija koja uvek ima taj diplomatski jezik kada opisuje stanje u Srbiji, međutim poslednji izveštaji govore da su sad oni dosta precizniji i direktniji, kao i činjenica da nije otvoreno čak ni jedno poglavlje tokom ove godine.“

Osvrćući se na prava manjina, Biserko kaže da ne postoji „društvena atmosfera“ koja pogoduje njihovoj „integraciji“, a posebno ugroženim vidi „manjine sa teritorijalnom kompaktnošću“ – Albance i Bošnjake.

„Koncept države je etnički, zato su te manjine u nepovoljnom položaju bez obzira na pravni okvir koji postoji i koji je respektabilan. Nije to problem, problem je nedostatak političke volje i kako se manjine percipiraju u društvu“, dodaje.

Problem vidi i u tome što su regulatorna tela i institucije, poput Zaštitnika građana, takođe stvarane posle demokratskih promena, danas „urušene i skrajnute“.

„To je jedan trend koji je vrlo opasan i koji najzad Srbiju dovodi u kategoriju onih zemalja za koje se kaže da su iliberalne“, smatra Biserko.

Navodi da je za ljudska prava važan i odnos prema ratovima iz 1990-ih i način na koji se predstavljaju „žrtve tog zločina“.

„Tu pre svega mislim na Srbiju koja glorifikuje ratne zločine i zločince koji se vrate zatvora i prikazuju se kao ljudi koji su se žrtvovali za srpski nacionalni interes, te se opravdava sve što se dešavalo uprkos svim činjenicama koje su se obelodanile, recimo pred Haškim tribunalom“.

Vlada Šahović tvrdi da se po pravdu u „međunarodnoj areni“ se može otići samo za politička i građanska, ali ne i socijalna i ekonomska prava.

„Kada govorimo o ekonomskim i socijalnim pravima u kontekstu sistema zaštite ljudskih prava, pričamo o pravima kao što su pravo na najviši dostižni standard zdravlja, pravo na adekvatan životni standard i pravičnu zaradu, pravo na rad i povoljne uslove rada, udruživanje, obrazovanje…

„Ta prava takođe imaju i određene element u kojima nalazimo druga prava, kao što su adekvatno stanovanje, pravo na hranu, odeću, vodu i slično“, objašnjava Šahović za BBC na srpskom.

Dodaje da ljudi o ovim pravima ne govore svakodnevno, već tek kada na red dođu teme o „visokim troškovima života, niskim zaradama i penzijama, nedostupnosti medicinskih usluga i lekova, siromaštvu, zagađenom vazduhu i krovu nad glavom“.

Iako su na Dan ljudskih prava 2018. godine Zaštitnik građana i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti izjavili da se najveći broj pristiglih žalbi odnosi na „prepreke u ostvarivanju ekonomskih i socijalnih prava“, pomaka tim povodom nema, tvrdi Šahović.

„Srbija nije potpisala, ni ratifikovala Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji bi građanima i građankama Srbije omogućio da kada ne mogu da dobiju zaštitu od domaćih sudova, zaštitu potraže pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava“, dodaje.

Kaže da bi Srbija mogla da „profitira“ od odluka Komiteta u pojedinačnim slučajevima jer bi se tako „podstaklo unapređenje čitavog sistema“.

Inicijativa A11 je iste godine zatražila od nadležnih da usvoje Opcioni protokol, kako bi se „podigao stepen zaštite ekonomskih i socijalnih prava“.

To su ponovili i ove godine povodom Međunarodnog dana ljudskih prava.

U regionu su Opcioni protokol ratifikovale Crna Gora i Bosna i Hercegovina, dok na njegovu ratifikaciju, posle potpisivanja, čekaju Slovenije i Severna Makedonija.

Pritužbe na rad državnih organa i molbe za pomoć Beogradskom centru za ljudska prava pristižu svakodnevno, kaže Bojan Stojanović.

Uglavnom su vezane za radnopravne , svojinskopravne i porodičnopravne odnose.

Javljaju im se i zatvorenici, tražioci azila i izbeglice.

„Lista je neiscrpna jer se pojedini ljudi javljaju samo za pravni savet ili da podele informaciju o kršenju ljudskih prava, dok se drugi javljaju sa molbom za zastupanje u nekom od postupaka“, dodaje Stojanović.

Sonja Biserko kaže da se i Helsinškom odboru obraćaju mnogi.

Međutim, naglašava da iako se neko drzne da potraži pravdu sistemskim putem, brzo odustane jer procesi predugo traju.

„Vrlo teško se ostvaruju ta prava s obzirom na nedostatak i političke volje i urušenosti svih tih institucija koje bi trebalo da vode računa o tome.

„Tako da je to jedna avantura u koju svaki pojedinac krene sa neizvesnim ishodom“, zaključuje.

Izvor

Share.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.