Milena Radulović ne treba da se brani

„Kako se Milena Radulović dobro brani”, rekla mi je nedavno prijateljica koja prati sudske postupke za seksualno nasilje – kaže za Tampon zonu advokatica Milena Vasić, iz Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM).

„Ali ona ne treba da se brani, ona je preživela nasilje, on je taj koji treba da se brani”, odgovorila je Milena Vasić svojoj prijateljici u razgovoru o procesu koji se vodi protiv učitelja glume Miroslava Aleksića, okrivljenog za silovanje i nedozvoljene polne radnje.

Iscrpljivanje pitanjima i diskreditacija žene, s ciljem da se negativno utiče na njeno svedočenje i posumnja u istinitost njenog iskaza – nisu neobični na suđenjima za seksualno nasilje.

Zoran Jakovljević, advokat okrivljenog Aleksića, kažnjen je u ovom procesu zbog „nepoštovanja suda”. Kazna je usledila nakon što se, piše Insajder, Jakovljević smejao, gledao u publiku i dobacivao.

„Zašto ste dolazili bez hulahopki na časove, da mu olakšate“, jedno je od pitanja koje je Aleksićev branilac postavio Mileni Radulović, koja je tog dana svedočila u ovom procesu.

Sudija je veliki broj njegovih pitanja odbio jer nisu relevantna i označena za dokazivanje, rekao je Jugoslav Tintor, advokat Milene Radulović.

U ovom slučaju, veliki problem su mediji koji prave sliku iz koje se stiče utisak da je Milena Radulović – koja je prva prijavila Aleksića za seksualno nasilje – okrivljena protiv nasilnika. Oni prenose suvišne informacije koje nisu od interesa javnosti, a njihovi tabloidni tekstovi o tome postaju najčitaniji.

„Zapravo je – formalno gledano – država ta koja je protiv nasilnika, a oštećena je samo svedok u postupku”, objašnjava Milena i dodaje:

„Nažalost, žena je svedena na to da se brani, kako pred pravosudnim sistemom tako pred medijima i širom javnošću. To može demotivisati mnoge oštećene da se upuste u postupak za seksualno nasilje”, kaže ona.

Diskreditacija žene utiče na svodečenje

Svedočenje o preživljenom nasilju samo po sebi je stresno, a dodatni faktor je provokativno i neprikladno ponašanje advokata odbrane. Nepovoljni efekti mogu biti produženi, ako se radi o javnim ličnostima, te mediji o tome izveštaju neetički, a pojavljuju se i zlonamerni komentari na portalima i društvenim mrežama – navodi Tanja Ignjatović, psihološkinja Autonomnog ženskog centra.

Nedolično ponašanje odbrane utiče na psihološko stanje žene koja je prijavila nasilje. Neposredne reakcije mogu biti uznemirenost, napetost, zbunjenost, osećaji stida i krivice…

„Zbog toga je važno da sudija na odgovarajući način sve vreme rukovodi procesom.”

Sa njom se slaže i Milena Vasić koja tvrdi da „dosta toga leži u rukama sudije koji vodi postupak”.

Šta može da uradi sud?

U slučaju uvrede učesnika u postupku ili narušavanja reda u toku pretresa, sud može da kazni advokata ili drugog učesnika postupka.

Branilac Zoran Jakovljević je u martu 2023. već kažnjen novčanom kaznom – zbog nepoštovanja suda – a potom je udaljen iz sudnice, zbog rasprave sa sudijom, izvestio je Insajder. U oktobru, iz istog razloga, sudija je Jakovljeviću naložio da plati duplo veću kaznu nego u martu.

Ako sudija kazni advokata ili drugog učesnika u procesu zbog uvrede učesnika ili narušavanja reda u toku pretresa, a kažnjeni nastavi isto ponašanje – sudsko veće ga može isključiti iz postupka, objašnjava Vasić.

Sudsko veće o tome može obavestiti advokatsku komoru, koja dalje može da sprovede disciplinski postupak protiv advokata, ali se, kaže ona, te odredbe veoma restriktivno tumače i retko primenjuju.

Veliki deo problema je odnos prema oštećenima u krivičnom postupku, jer one nisu stranke nego „tek sporedni procesno-pravni subjekti” – što znači da se u našem pravosudnom sistemu tretiraju više kao dokazna sredstva, nego kao osobe koje su preživele traumu.

Kako onda zaštititi žene koje svedoče?

I bez zakonskih promena, sudska praksa može mnogo da uradi, odbijajući neprikladna pitanja, kažnjavajući učesnike u postupku, koji ne poštuju oštećene, i primenjujući sva svoja zakonska ovlašćenja, kaže Vasić.

Kao mehanizam za zaštitu svedokinja u postupcima za seksualno nasilje, ona navodi institut posebno osetljivog svedoka, koji se dodeljuje svedoku ako je osetljiv zbog uzrasta, životnog iskustva, načina života, pola, zdravstvenog stanja, prirode, načina ili posledice izvršenog krivičnog dela…

Postoje pravila za ispitivanje posebno osetljivih svedoka:

„Pitanja mu se mogu postavljati samo preko organa postupka koji će se prema njemu odnositi sa posebnom pažnjom, nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice krivičnog postupka po ličnost, telesno i duševno stanje svedoka. Ispitivanje se može obaviti uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, o čemu odlučuje organ postupka”, kaže Vasić.

Ona dodaje da je moguće i ispitivanje posebno osetljivog svedoka pomoću video-linka, a suočenje sa okrivljenim samo ako to sam okrivljeni zahteva, a organ postupka dozvoli, vodeći računa o stepenu osetljivosti svedoka i o pravima odbrane.

Ovaj institut, smatra Vasić, nije dovoljna zaštita oštećenih i svedoka u slučajevima seksualnog nasilja i neophodne su određene zakonodavne promene, koje bi išle u pravcu šire odbrane:

„To je problem iz perspektive prava na odbranu, jer je nekada zaista teško ’iznivelisati’ pravo na odbranu okrivljenog kao pravo da iznese sve činjenice koje mu idu u korist i prava oštećenih da ne budu dodatno viktimizovane na sudu.”

Šta ženama poručuju psiholozi?

Najpre, da nisu krive, da veruju u sebe, da ne budu same u procesu prolaska kroz traumatsko iskusutvo i u postupcima – to psiholozi preporučuju ženama koje prijave i prolaze kroz proces za seksualno nasilje, kaže Tanja Ignjatović.

„One odlučuju da li hoće da uđu u postupak i u kom momentu, a ako se seksualno nasilje desilo neposredno, važno je da obezbede dokaze za slučaj odloženog prijavljivanja.”

Ignjatović dodaje da žene treba da razumeju emocije, misli i ponašanja koja se tada javljaju, jer je to „jedini način na koji mogu da se izbore sa zločinom koji im je učinjen”, kao i da „ne postoje ‘uobičajene’ ili ‘ispravne’ reakcije i ‘propisano’ vreme za oporavak.”

Da bi se izborile sa osećajem krivice, kaže Ignjatović, žene o sebi treba da misle kao o preživelima i da je nasilnik isključivo odgovoran i kriv.

Da bi se psihički pripremile za proces, Ignjatović ženama preporučuje da:

• potraže podršku bliskih osoba u koje imaju poverenje;
• ako je potrebno, potraže profesionalnu podršku;
• brinu o sebi;
• imaju informacije o institucionalnim postupcima kako bi znale šta da očekuju i zašto se nešto dešava

Oni koji podržavaju ženu koja prijavi nasilje treba da znaju da ona definiše svoje potrebe i da „saveti” šta treba da radi ili ne radi nisu korisni, posebno kada su nametljivi – čak i kada se veruje da je to najbolje za nju – ukazuje Ignjatović.

VAŽNI TELEFONI

Policija: 192

Prijavljivanje nasilja u porodici: 0800-100-600 (00-24č, besplatan poziv)

SOS ženski telefon (Autonomni ženski centar): 0800-100-007 (radnim danima od 10 do 20 časova)

Brojeve za psihosocijalnu i pravnu podršku ženama za pojedinačne gradove u Srbiji možete pronaći ovde.

Izvor