Sloboda izražavanja i pretnje na internetu

0

Sloboda izražavanja kao jedno od najznačajnih političkih prava uživa veoma visok stepen zaštite i prema svim međunarodnim standardima njeno ograničavanje mora biti veoma restriktrivno, samo izuzetno, pod uslovima koji su strogo regulisani ustavom i zakonom. Ona obezbeđuje pluralitet glasova koji se čuju iz javnog prostora, a u sferi digitalnih tehnologija, daje mogućnost svakom pojedincu da bude kritički glas za sebe. Iako dosta široka, ova sloboda nije apsolutna i vrlo često je razlog njenog ograničenja poštovanje prava drugih. Pošto kritika nije uvek po ukusu onoga kome je upućena, javne ličnosti i državni funkcioneri dužni su da trpe više od tzv. “običnog čoveka”, pa su reči upućene njima prihvatljive pravnom poretku i kada su uvredljive i prelaze granicu pristojnosti, odnosno zadiru u sferu ličnih prava.

Pitanje granice slobode izražavanja dugi niz godina okupira kako domaću sudsku praksu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Iz ugla krivičnopravne zaštite ova granica postavljena jasno – nije dozvoljeno pretiti. Ova zabrana regulisana je krivičnim delom ugrožavanje sigurnosti. Kako pojam pretnje nije posebno definisan zakonom, iz sudske prakse saznajemo da je pretnja stavljanje u izgled nekog zla koje je usmereno na lice kome se preti ili neko njemu blisko lice. Pretnja mora da bude konkretna i ostvariva. Pored toga, da bi postojala pretnja, neophodno je postojanje i subjektivnog elementa – da se osoba kojoj se preti zaista i osetila uplašenom za sebe ili neko blisko lice.

Usled masovnosti različitih glasova i mišljenja koju su nam omogućile društvene mreže, pitanje slobode izražavanja na internetu uspostavilo se kao jedna od centralnih tema u javnom i stručnom prostoru Srbije, naročito kada govorimo o njenoj zloupotrebi odnosno izlasku iz prihvatljive i dozvoljene kritike u sferu ugrožavanja prava pojedinca. Ova sloboda se u velikoj meri zloupotrebljava da bi se zaplašili i ućutkali oni koji drugačije misle, a vrlo često su upravo novinari mete uvreda i pretinji upućenih na društvenim mrežama. Krivične prijave u najvećem broju slučajeva kada su novinari oštećeni bivaju odbačene ili zaboravljene usled nemogućnosti da se utvrdi identitet učinioca. U toku diskusije da li je neophodno izmeniti Krivični zakonik kako bi se pravo prilagodilo surovoj stvarnosti i ove vrste napada kažnjavale, Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM zavirio je u sudsku i tužilačku praksu da bi smo našli odgovore na pitanje kako se primenjuje postojeći zakon u poslednjih pet godina.

Zaključci do kojih smo došli upućuju nas na to da se najbrže i najefikasnije štiti sigurnost Predsednika Republike.

Najveći broj krivičnih prijava za krivično delo ugrožavanje sigurnosti je ili odbačen ili nepoznatog statusa. Od 687 krivičnih prijava, čak 77 podneto je za ugrožavanje sigurnosti Predsednika Republike, Aleksandra Vučića, a ukupno je doneto svega 100 presuda, od toga najviše opet kada se radilo o Predsedniku Republike (23 osuđujuće presude) i to po sporazumu o priznanju krivičnog dela čak 18 presuda.

Pored toga što je veliki broj krivičnih prijava za krivično delo ugrožavanje sigurnosti čija sudbina je nepoznata, primećuje se i značajno odstupanje u praksi suda kada je u pitanju subjektivno obeležje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti. Svi oštećeni su dužni lično da svedoče o strahu koji su osetili kada su dobili pretnje, osim Predsednika Republike, koji ni jednom nije svedočio, već za njega svedoči obezbeđenje. Apelacioni sud je u nekoliko slučajeva ovakve prvostepene presude preinačio i oslobodio učinioce, ali, nažalost, postoje i osuđujuće presude koje su potvrđene, pa je i ovo pitanje stalo da pliva u moru pravne neujednačenosti.

Kada govorimo o samom pojmu pretnje, iz ugla tužilačke prakse on značajno varira, pa će u činjično sličnim slučajevima krivična prijava za ugrožavanje sigurnosti novinara biti odbačena, dok će kod ugrožavanja sigurnosti Predsednika tužilaštvo podignuti optužni akt ili zaključiti sporazum o priznanju krivičnog dela. Dešavalo se da učinioci dobiju i bezuslovne kazne zatvora za pretnje upućene Predsedniku, iako je pravna priroda napisanih reči vrlo diskutabilna i postoje slučajevi u praksi u kojima su navodni učionici oslobađani odgovornosti pod obrazloženjem da su samo koristili svoju dozvoljenu slobodu izražavanja, no razlikovali su se oštećeni.

Imajući u vidu sve izneto, kao i čitavo istraživanje koje je dostupno na našoj internet prezentaciji, stiče se utisak da pravosudni sistem izuzetno dobro funkcioniše i ne funkcioniše uopšte u zavisnosti od toga ko je oštećeni. Iako nesumnjivo da su najviši državni funkcioneri zaista i ugroženi i da treba da uživaju zaštitu, ova zaštita ne treba da se odnosi na kritiku od strane građana, već na realne i ostvarive pretnje. Ovde posebno treba imati u vidu ozbiljnost pretnji u odnosu na novinare koji se kreću ulicom i voze javnim prevozom, lako dostupni svakome da upućenu pretnju zaista i ostvari, naspram Predsednika koga čuva obezbeđenje i diže mere zaštite na najviši nivo kada se pojavi čak i naznaka pretnje.

Kada sagledamo problem zaštite novinara kroz analizu prakse nadležnih organa, dobijamo vrlo jasan odgovor na pitanje da li nam je potrebna još jedna izmena Krivičnog zakona i kako zaštititi novinare. On, nažalost, ne leži u instant rešenjima izmena zakona koje su se do sada pokazale vrlo neefikasnim, već u doslednoj primeni postojećeg zakona. Takvu primenu može da obezbedi jedino nezavisno pravosuđe i javno tužilaštvo koje funkcioniše bez pritisaka od onih koji su na poziciji moći.

Izvor

Share.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.