Od avgusta ove godine ponovo sam krenuo na put u neka poznata i neka nova mesta po Evropi, sresti stare prijatelje i puno novih ljudi, raditi, učiti i zabavljati se u isto vreme. Srećna okolnost je i to da su teme kojima sam se bavio bile stanje u medijima i medijska pismenost. Imao sam odgovoran poduhvat da sa kolegama pripremim i implementiram smislene aktivnosti edukativnog i aktivističkog karaktera o percepciji medijskih sadržaja i stanju medijske slike u Portugalu, Španiji, Belgiji, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, Urugvaju, Estoniji, Litvaniji, Italiji, Danskoj, Nemačkoj, Maroku…naravno i o stanju u Srbiji
Zašto kažem da sam radeći na ovim temama imao sreće?
Uz pomoć medijskog pritiska i manipulacije strahom udaljavanje unutar članova zajednice se svakodnevno povećava, nebitno šta je osnov podele. Bitno je biti na jednoj strani i imati nekog sa „druge strane nišana“. Nešto kao strašnog teroristu migranta ili pomahnitalog komšiju ispod druge zastave ili drugačijeg ličnog izbora. Uređivačka i poslovna politika najvećih medijskih kuća drastično smanjuje vidljivosti i ono malo preživelog dijaloga, ubijajući tako bazu zdravih društvenih debata i kompromisa. Za proteklih par meseci ovako serviranu medijsku sliku većina ljudi iz mog okruženja mogla je da uporedi sa stvarnim životom samo kroz razgovor sa par osoba ili da „kopa“ informacije po internetu. A ja sam imao priliku da razmenjujem znanje, iskustva i stavove sa preko 150 mladih i kreativnih ljudi, u direktnom kontaktu i razgovorom lice u lice.
Lud ili hrabar ne znam, ali sigurno je da sam imao sreće.
Program je bio baziran na metodologiji neformalnog učenja, gde su motivacija i kapaciteti učesnika osnovni pokretač. U sigurnoj i prijatnoj atmosferi kreirali smo proces otvorene komunikacije, o sebi i drugima, o svojim zajednicama i problemima iz prošlosti i sadašnjosti. Tražili smo informacije gledajući i one ćušnute iza ormara ili ispod tepiha raznih istorijskih i sadašnjih pobednika. Bilo je tu dijametralno suprotnih stavova, oštrih debata i vatrenih, ostrašćenih govora. Ali naučili smo da je zdravo neslaganje bitan deo ljudskih odnosa baziranih na međusobnom poverenju, poštovanju i kritičkom sagledavanju društva u kojem živimo.
Nisam do sada pisao tekstove ovog tipa, ali mi se čini da je neophodno izneti i neki svoj lični stav. Ja ću se osvrnuti na ciljnu grupu i temu kojom smo se bavili.
Što se tiče mladih ljudi sa kojima sam radio, opet samo mogu da potvrdim da su nove generacije fantastične i daju nadu. Nema tu puno foliranja. Ako smaraš, daviš, preuveličavaš ili lažeš odmah si na „mute“ modu. Primer je mnogo časova po školama gde se i dalje primenjuje sistem učenja iz doba „lampaša“, koji je previše trom i prilično neprilagođen umovima iz generacija procesora i mikro čipova.
Kada mladim ljudima otvorite prostor da uče i rade ono što ih zanima, na način koji je primeren njihovoj brzini i moćima, onda se dešava eksplozija kreativnosti, entuzijazma, promišljanja i posvećenosti.
Što se tiče stanja u tzv. mejnstrim medijima i slobode javnoga govora, u svim gore pomenutim zemljama, teško mi je da iznesem iskren stav, a da uz to budem i pristojan. Zato ću samo da podelim deo pisma Deda Mrazu, koje sam mu poslao 05. decembra za Međunarodni dan volontera.
„Deda Mraze prvo ukini vesti.
Sve, svima, svuda. Zauvek.
Već dugo nam ništa o lepom i stvarnom životu ne pokazuju.
Smrt i bolest su zvezde informativnog programa.
Pretnje i nasilje obavezna dekoracija udarnih vesti.
Najopasniji i zli su oni koji tu nešto šetaju i viču, zarad (ne)pravde.
Dobra ekipa su oni koji, te iste preglasne zle šetače, dostojanstveno biju.
Mogu zli i da se bune tako što ćute, da sede zajedno ili sami u parku, svejedno je. Svakako opasno smetaju te će dobri momci da dodju i kući da ih hapse, otimaju i tuku...
Pendrecima ili motkama, maljevima ili čizmama…svejedno je.
Mega zvezde svetih i seoskih dnevnika prskaju ljude vodenim topovima, gaze gusenicama. Po masi pucaju i čoveka zatvaraju.
Po ćelijama, kućnim pritvorima, logorima i drugim objektima preventivne namene. Da odvoje i izoluju Njih loše i opasne i tako zaštite Nas dobre al’ slabe.
Ne bi oni al’ moraju, takav je posao.
Neko im naredio, čak i sebe da žrtvuju i dovode u opasnost, da bi zaštitili našu bezbednost, ekonomiju, porodicu, tradiciju, zdravlje…
Ali tek ovi najnoviji Superheroji sa naslovnih strana i ravnih ekrana…
Brate Deda, Bruka.
Jeste da su maskirani, ali to je jedino od opreme neophodne za ulogu misterioznog spasioca sveta.
A ostalo…
BRUKA
Zabrinutih pogleda
strašnim brojevima,
procentima pikovima
prete nam (u) strojevima
Grafikon više, pa niže,
zbrda i zdola, sa onim i ovim,
šminkana priča nanovo stiže,
jeziva strašna sa pipcima novim.
Svaki od njih opet nas plaši
tu je struka i nova učenja,
“Svi u kuću i panikom maši
sa strahom od sebe i dugog mučenja.”
I tako svaki dan i svaku noć..
Brate Mraze, gasi Bre.
SVE!“
Dok Deda Mraz ne odradi svoj deo zadatka mi imamo i dalje čime da se bavimo. Rad sa mladima uvek zahteva praćenje njihovih interesovanja i fokusa. Standardne medije mladi ljudi sve manje prate. Televizija, novine i radio im utiču na život posredno, jer njihovu okolinu drže pod pritiskom i kontrolom, pa to onda njima „puca po leđima“ i stvara okruženje iz kojeg žele da pobegnu.
Mlade ljude mnogo više zanima kako da analiziraju medijski sadržaje koji se mogu pronaći na internetu. Definisali smo nekoliko segmenata „na mreži“ kojima se treba posvetiti da bismo podigli nivo medijske pismenosti.
Zadatak našeg tima je da pripremimo buduće aktivnosti koje bi mogle odgovoriti na neka od postavljenih pitanja:
- Kada mi nalazimo vesti na internetu, a kada vesti pronalaze nas?
- Šta su nam izvori provere informacija, koliko i kako ih koristimo?
- Šta utiče na uređivačku politiku i cenzuru u okviru državnih medija i privatnih multimedijalnih korporacija?
- Dobro, loše i zlo „googlovanja“ – na koga i kakav uticaj može imati jedna privatna kompanija koja obrađuje informacije većine korisnika interneta?
- Koji su načini za privatnost u elektronskoj komunikaciji?
- Kakav uticaj na kreiranje javnog mnjenja imaju mašine, algoritmi i plaćene reklame na socijalnim mrežama, a kakav uticaj imaju ljudi koji su obični korisnici socijalnih mreža?
Da bismo odgovarali na ova i slična pitanja ispred nas su novi meseci rada sa mladima, istraživanja donatora i poziva, dogovori sa partnerima, pisanje novih projektnih aplikacija…
To naravno donosi i nova lična pitanja.
Da li smo mi i dalje kompetentni da sagledamo i kritički promišljamo svet oko sebe?
Imamo li dovoljno znanja da ne budumo puki medijski konzumenti, već kreatori sadržaja?
Da li mladima pravimo uslugu ili problem težnjom da se izdvajamo iz prosečnosti olakog verovanja autoritetima i kretanja po inerciji mase?
Imali li uopšte smisla pokušavati menjati društvo oko sebe ili mu se samo treba prilagođavati?
Da li svojim primerom možemo nekoga ohrabriti i inspirisati?
Možda se na kraju onog mog pisma Deda Mrazu mogu naći neki odgovori…
„Da malo predahnemo, da se malo rastrašimo.
Da budemo hrabri za čuda koja jedino mogu da ožive bar
iluziju Slobode u obliku obamrle demokratije…
Da imamo daha i snage da joj dajemo veštačko disanje
i elektro-šokove.
Ili čvrstine za eutanaziju.
Ali to već moramo nekako mi sami da uradimo, jer ti,
dragi Deda Mraze, ma koliko moćan bio, tu ništa ne možeš da uradiš.
Pa i tvoja koleginica, Zlatna ribica, je kod tog posla odustala.
I to baš pre neki dan, na pecanju, dok sam pregovarao sa njom oko puštanja i 3 želje. Eto tu na Savi, u Šapcu.
Ispod mosta brate.
Želim ti sve najbolje, ostani mi negativan pa se možda i vidimo,
preko Zooma.
Tvoj Voja Radosavljević“
Fotografije su nastale tokom aktivnosti Udruženja Svetlost.
Ceo tekst pisma „Skrivenome Deda Mrazu, na Ti“ je moguće pročitati u najnovijem izdanju Novina uz čaj, na internet stranici www.nvosvetlost.org
O autoru
Vojislav Radosavljević je aktivista i omladinski radnik sa 20 godina iskustva u nevladinom sektoru. Od 2005. godine je uključen u razvijanje i implementiranje različitih medjunarodnih programa koji koriste multimedije i umetnost kao alat za neformalno obrazovanje.
Ne smatra sebe nešto baš puno hrabrom osobom, jer bi u protivnom bio vatrogasac ili neki drugi spasilac sveta.
Ovaj blog je načinjen uz podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative, kao i podršku Evropske unije. Mišljenja izneta u ovom blogu su mišljenja autora i ne predstavljaju nužno i mišljenja Vlade Švajcarske, Helvetas-a ili Građanskih inicijativa, niti Evropske unije.
