Sve sistemske prepreke za žrtve silovanja u Srbiji

0

Od januara 2021. godine glumice iz Srbije koje su prijavile silovanje i njihove ispovesti u medijima pokrenule su lanac anonimnih ispovesti žena na društvenim mrežama

Dugi sudski procesi i nezadovoljavajuće kazne za nasilnike – neke su od prepreka sa kojima se suočavaju žrtve seksualnog nasilja u Srbiji, prema rečima psihološkinje Tanje Ignjatović iz nevladinog Autonomnog ženskog centra.

„Žrtve ne dobijaju podršku sistema, koja počinje od onog trenutka kada se obrate instituciji. Možda će to biti bolje kada zaživi nacionalna strategija za podršku žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja“, navodi Ignjatović za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Strategija je usvojena u julu 2020. godine. Pola godine kasnije, pažnja javnosti usmerena je na problem seksualnog nasilja u Srbiji i na to koliko je ono rasprostranjeno.

Od januara 2021. godine, glumice iz Srbije koje su prijavile silovanje i njihove ispovesti u medijima pokrenule su lanac anonimnih ispovesti žena na društvenim mrežama – opisivale su traume kroz koje su prošle, ali i zašto su odlučile da ne prijave policiji šta im se dogodilo.

Kako je otvoreno pitanje seksualnog nasilja?

Ovo pitanje je ponovo dospelo u žižu javnosti 22. marta, nakon što je glumica Danijela Štajnfeld za silovanje optužila glumca, opozicionog političara i nekadašnjeg ministra kulture Branislava Lečića.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 22. marta potvrdilo da je glumica u iskazu navela identitet osobe pod inicijalima B.L. koju optužuje za silovanje i da je njena krivična prijava u predistražnoj fazi.

Štajnfeld je za portal Insajder 22. marta izjavila da se silovanje dogodilo pre devet godina, u maju 2012. godine, da je to bio razlog njene selidbe u Sjedinjene Američke Države i da se lečila od posttraumatskog sindroma. Insajder je istog dana objavio i audio snimak koji je Danijela Štajfeld, prema njihovim navodima, dostavila tužilaštvu kao dokaz.

Insajder je za snimak naveo da je u pitanju razgovor Lečića i Štajnfeld, da je njegov glas prepoznatljiv, „a da je na osnovu sadržaja razgovora jasno da Lečić događaj nije negirao“.

Lečić je u pisanoj izjavi listu „Danas“ porekao sve optužbe koje mu se stavljaju na teret, pozvao tužilaštvo da mu uputi poziv za saslušanje i naveo da je spreman da se podvrgne poligrafskom ispitivanju „na sva pitanja, uključujući pitanja o razgovoru sa Štajnfeld koji je objavljen u pojedinim medijima“.

Prethodno je, 17. januara ove godine, glumica Milena Radulović sa još nekoliko svojih koleginica, za silovanje i druga krivična dela seksualnog nasilja optužila učitelja glume iz Beograda Miroslava Aleksića.

Aleksić se od 19. januara nalazi u pritvoru, negirao je krivicu, a tužilaštvo prikuplja dokaze u tom slučaju. Optužnica još nije podignuta, a krivična prijava je proširena, jer su se u protekla dva meseca javljale devojke koje tvrde da su bile žrtve seksualnog nasilja u školi glume.

Prva prepreka već kod prijave

Prva institucija kojoj se žrtve obraćaju je najčešće policija. Nekad se to dešava neposredno nakon što se čin seksualnog nasilja dogodio:

„Onaj ko uzima tu prvu izjavu treba da bude specijalizovan za temu seksualnog nasilja, da zna šta sve mora da se u prvoj izjavi uzme, da bi to moglo da služi tužilaštvu i ako se delo aktuelno desilo, kako da se obezbede forenzički dokazi. Oni moraju da budu odgovarajući, kompletni i potpuni, jer ako se tada ne uzmu – gotovo je, trag nestaje“, objašnjava Tanja Ignjatović.

Autonomni ženski centar apeluje i na to da se lekarski pregled obavlja valjano i na jednom mestu, odnosno da se žrtve ne „šetaju“ od ustanove do ustanove kako bi se prikupili dokazi.

Kod prvog iskaza u policiji je bitno, prema rečima psihološkinje Ignjatović, da žrtva može da izabere da li će pričati sa ženom ili muškarcem, a osoba koja je ispituje mora da bude pažljiva oko postavljanja pitanja:

„Nemojte koristiti pitanje ‘zašto se to desilo’ ili reči koje impliciraju da je žrtva kriva“, upozorava ona.

Druga prepreka – definicija silovanja

Prepreka za žrtve, prema rečima pravnice nevladinog Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) Milene Vasić, jeste i definicija silovanja u zakonu.

„Glavni problem je što je silovanje kod nas u pravu i praksi delo koje podrazumeva prinudu ili pretnju…Kada vi u definiciji imate prinudu, vi bez lekarske dokumentacije teško da možete da govorite o silovanju, ili nekih drugih opipljivih dokaza koji bi mogli da potvrde da se dogodilo silovanje“, napominje Vasić.

A u najvećem broju slučajeva, žene ne prijavljuju silovanje odmah jer je potrebno vreme da se osnaže, pa nije moguće pribaviti lekarski nalaz.

„I zbog toga se često ide na druge seksualne delikte (prekvalifikaciju krivičnog dela, prim.aut.), poput obljube nad nemoćnim licem ili obljube zloupotrebom položaja jer je tu drugačiji proces dokazivanja“, navodi pravnica.

Treća prepreka – dokazivanje

Problem, prema oceni stručnjaka, jeste težina dokazivanja da su se silovanje ili drugi vid seksualnog nasilja dogodili i to je ono što odvraća žrtve od prijave.

Sav „teret dokazivanja“ je na žrtvi – upozorava pravnica Milena Vasić

„Kod seksualnih delikata je vrlo česta situacija da je njena reč protiv njegove. Sada (u poslednje vreme) mogu da se skupe neki tragovi, u vidu nekakve SMS prepiske, ili nekih svedoka, ali to već zavisi od slučaja do slučaja i jako je retko“, navodi ona.

U slučaju da se podigne optužnica i počne sudski postupak, prava žrtava su „ograničena“, upozoravaju sagovornice RSE. Žrtva ima pravo da predloži dokaz i svedoke, ali tužilaštvo i sud to ne moraju da prihvate.

„Ne postoji ni obaveza da se obrazloži zašto se ne prihvata dokaz. Jer žrtva je jedan sporedan subjekt, nije stranka u krivično-pravnom postupku. Stranke su tužilac i okrivljeni. Žrtva se tu koristi kao jedan resurs, kao neko ko treba da posvedoči šta se dogodilo. One moraju da dokažu da su bile izložene nasilju, a pritom su sve vreme suočene sa izuzetno neprijatnim pitanjima i da moraju na neki način da se pravdaju zašto su došle u situaciju da im se to dešava“, napominje Vasić.

Četvrta prepreka – ponovna trauma

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra ukazuje na to da žrtve tokom procesa moraju više puta da daju iskaz – u policiji, tužilaštvu, a često i više puta pred sudom, zbog čega ponovo proživljavaju traumu.

„Ona (žrtva) mora da bude zaštićena od svih budućih susreta sa onim ko je učinilac, jer je uvek on na poziciji moći…I sa advokatima koji će u nameri da odbrane optuženog biti vrlo surovi, eksplicitni, povređujući … tu i tužilaštvo i sud moraju da znaju šta ne sme da se postavlja kao pitanje“, upozorava Ignjatović.

Kada je reč o veštačenjima koja sud nalaže, prema rečima sagovornice RSE, važno je da se zna da li veštačenje obavljaju eksperti koji se bave seksualnim nasiljem.

„Ili će to biti bilo koji veštak sa liste i koji ne mora nužno da zna dovoljno ni o pojavi, ni o traumatskom iskustvu, ni kako žrtve sve mogu da reaguju, nego će tražiti tipičnu reakciju, pa reći da se nije desilo, pošto nema tipične reakcije. Mi smo to mnogo puta čitali u sudskim postupcima“, navodi psihološkinja Autonomnog ženskog centra.

Milena Vasić iz YUCOM-a upozorava i da zaposleni u pravosudnim institucijama moraju da budu obučeni za postupanje sa žrtvama, te da je primena zakona u praksi u trenutno važnija od izmena zakona i zakonske definicije silovanja.

„Živimo u sistemu koji nije senzibilisan za temu seksualnog nasilja. Mi još uvek diskutujemo o tome šta je čekala do sad da prijavi, da li je sama tražila i šta je nosila na sebi. Zaposleni u pravosudnim institucijama nisu vakcinisani od stereotipa društva u kojem žive. I zato je jako važno da svi koji imaju kontakata sa žrtvama prođu odgovarajuću edukaciju“, ukazuje Vasić.

Peta prepreka – kazne za počinioce

Kazne za silovanje i druge oblike seksualnog nasilja propisane su u Krivičnom zakoniku Srbije.

Za silovanje je predviđena zatvorska kazna od dve do 12 godina zatvora, ukoliko je reč o „prinudi na obljubu upotrebom sile ili pretnjom da će se napasti život ili telo“ žrtve ili njoj bliskog lica.

Blaža kazna, od dve do deset godina zatvora, predviđena je ukoliko je silovanje učinjeno pod pretnjom da će se otkriti nešto što bi škodilo ugledu ili časti žrtve ili njoj bliskog lica „ili pod pretnjom nekim drugim teškim zlom“.

Zakon propisuje zatvorsku kaznu od pet do 15 godina zatvora, ukoliko je prilikom silovanja došlo do teških telesnih povreda, ako je delo izvršeno od strane više lica ili na „naročito svirep ili naročito ponižavajući način“, zatim ako je žrtva maloletnik ili ako je delo za posledicu imalo trudnoću.

Za silovanje dece ili ukoliko je silovanje za posledicu imalo smrt žrtve minimalna zatvorska kazna je deset godina, a maksimalna je doživotni zatvor.

Za druga krivična dela seksualnog nasilja nad punoletnim osobama – obljubu zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje ili polno uznemiravanje, propisane su blaže kazne.

Pravnica YUCOM-a Milena Vasić smatra da je kaznena politika u Srbiji blaga.

„Kada govorimo o seksualnom nasilju, ona je izuzetno blaga ako uzmemo u obzir da je najveći broj povratnika upravo među seksualnim nasilnicima“, kaže ona, dodajući da je to prvi vid problema.

Drugi je, prema njenim rečima, to što u zatvorskom sistemu Srbije nema dovoljno resursa da se radi na rehabilitaciji osuđenika, kako oni ne bi ponovili krivično delo.

„Tako da nije toliko bitna dužina kazne, koliko je bitna činjenica da se sa njima ništa ne radi i da oni kada odu na slobodu, u najvećem broju slučajeva, ponove to krivično delo“, napominje Vasić.

Strategija podrške žrtvama u Srbiji podrazumeva da one, ukoliko žele, od državnih organa dobiju informaciju da je njihov nasilnik izašao na slobodu. Međutim, u sistem pravne zaštite žrtve, napominju sagovornice RSE, mora se uključiti i besplatna psihološka podrška kako bi se one osnažile.

Kakva je sudska statistika?

Prema poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je za krivična dela protiv polne slobode u 2019. godini podignuto 498 krivičnih prijava. U taj skup krivičnih dela spadaju različiti slučajevi seksualnog nasilja.

Za silovanje su podignute 73 krivične prijave. U 69 slučajeva su poznati počinioci, a u četiri je bila reč o nepoznatim počiniocima. Odbačeno je 15 krivičnih prijava, istraga je obustavljena u šest slučajeva, a 48 slučajeva rezultiralo je podizanjem optužnice.

Prema statistici iz 2019. godine, od 34 optužnice pred sudom, 25 osoba je proglašeno krivim, u tri slulaja je obustavljen postupak, a u šest slučajeva je rezultat bila oslobađajuća presuda.

U 2019. godini, na zatvorske kazne zbog silovanja osuđeno je 25 osoba. U 11 presuda zatvorska kazna je bila između pet i deset godina, pokazuje statistika.

Da li je registar nasilnika rešenje?

Potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović najavila je 19. januara, da će predložiti da se u Srbiji formira registar nasilnika i dodala da on „treba da bude javan“.

„Imamo registar pedofila koji je formiran pre par godina. Bilo je problema da li se popunjava i koliko dosledno, i on je zatvoren za javnost. Koordinaciono telo će predložiti da se registar proširi“, rekla je Mihajlović.

Pravnica Milena Vasić ne misli da je javni registar put ka sistemskom rešenju seksualnog nasilja.

„Registar treba da postoji zbog problema sa povratom. Ne mislim da on treba da bude javan, mislim da svi imaju određeno pravo na zaštitu podataka o ličnosti, naročito ako su već odslužili sankciju, ali državni organi treba da prate one koji su već osuđivani za seksualne delikte. Ako objavite takav registar, osim linča nećete ništa konstruktivno dobiti“, smatra ona.

Šta je sve seksualno nasilje?

Uz napomenu da bi u Srbiji trebalo izmeniti zakonsku definiciju silovanja, jer podrazumeva „prinudu na obljubu upotrebom sile ili pretnje“, pravnica Milena Vasić ukazuje na to da u svetu postoje tendencije da se u zakonu kao silovanje definiše svaki seksualni odnos bez pristanka.

„Pri čemu to može biti i odnos u kojem je žrtva bila pod uticajem narkotika, ili gde nije pružala aktivan otpor, već samo pasivan, dovoljno da je jednom rekla ’ne’ – to potom otvara pitanje problematike dokazivanja“, dodaje pravnica YUCOM-a.

Jedna od definicija seksualnog nasilja data je na sajtu Sigurne kuće, sistema podrške ženama žrtvama nasilja koji je u Srbiji razvijen u saradnji sa državnim i međunarodnim institucijama.

„Seksualno nasilje je prinudna ili neželjena seksualna aktivnost. Počinilac seksualnog nasilja može koristiti fizičku silu, pretnje i zastrašivanja ili zloupotrebiti osobu koja nije u stanju da da saglasnost za seksualni odnos“, opisano je sajtu Sigurne ženske kuće.

Pobrojani su i oblici seksualnog nasilja: silovanje, nanošenje neželjenog bola tokom seksualnog odnosa, povređivanje genitalija, prinuda na seks bez kontracepcije, prinuda žene na seksualne aktivnosti koje ne želi, korišćenje seksualno degradirajućih psovki i uvreda, neželjeno dodirivanje, neželjeno izlaganje pornografiji i seksističke šale.

Dodaju i da se seksualno nasilje dešava i među ljudima koji se međusobno poznaju, kao i u kontekstu porodičnog nasilja – u porodici, u braku ili partnerskoj vezi.

„Pristanak je osnova zdravog seksualnog odnosa. Seksualno nasilje je svaka vrsta pritiska da imate seks ili prinuda na seksualne činove sa kojima se ne slažete. Zapamtite da vaše ’ne’ znači ’ne’ i imate uvek pravo da kažete ’ne’, čak i ako ste u braku. Ćutanje ne znači pristanak. Takođe, ako ste pod uticajem alkohola ili droge, i niste u stanju da date pristanak, svaki neželjeni seksualni odnos predstavlja seksualno nasilje“, napominje se na sajtu Sigurne kuće.

Kome se u Srbiji obratiti za pomoć?

Za hitne pozive policiji može se pozvati broj 192, a nasilje u porodici može se prijaviti i na broj 0800-100-600.

SOS telefon protiv nasilja nad ženama Autonomnog ženskog centra je 011/266-2222 (radnim danima od 10 do 20 časova), a SOS telefon protiv trgovine ženama organizacije ATSRA je 011/785-0000 (radnim danima od 09 do 17 časova).

Izvor

Share.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.